Nova Evropa

дам километара, експедиције су опажале у летње доба пад температуре до — 85", па чак и до — 40 С. На висини од десет километара температура ваздуха достиже —50 и — 60" С, и не зависи више од смене лета и зиме на земљиној по: вршини. Несумњиво је да још даље, приближавајући се врху, остаци атмосфере морају бити још ниже температуре, која тежи теоретски израчунатој температури васијонског простора, такозваној апсолутној нули, која је једнака“ — 973" С. На висини већој од десет километара не осећа се више покретност ваздуха, на коју смо тако навикли на земљи: ни ветрова ни олуја ту никад нема.

Иза овога, следује нарочито интересантно питање о хемијским састојцима ваздуха. Читав низ теоретских разлагања приморава научењаке на мишљење, да се хемијски састав хладног разређеног ваздуха горњих слојева атмосфере јако разликује од оног на који смо навикли. Сетимо се, да наш ваздух представља собом довољно компликовану смесу гасова. Обично, као основни састојак ове смесе, сматра се азот (78%), кисик (21%), и аргон (1%). Али се увек у ваздуху, као неизбежни његови састојци, налазе и трагови неактивних гасова: неона и криптона. Као стална и карактеристична примеса ваздуха сматра се угљени диоксид (0,03—0,04%) и водена пара. Релативна количина ових важних и за живот неопходних примеса код нас је у довољној мери променљива. Ради скраћивања овог излагања, нећемо се заустављати на оним ситним делићима чврсте материје које непрестано лебде у ваздуху, и које представљају собом минералну прашину и ћелије живих бића. Често под утицајем електричних струја обичан кисик ваздуха, чији сваки молекул садржи по два атома кисика, прелази у нарочито промењено стање, у коме сваки молекул садржи већ три атома кисика. Такав нарочити облик кисика зове се озон. Обично озон лако отпушта свој трећи сувишни атом кисика и претвара се опет у обичан кисик (на овоме базира оксидацијоно и дезинфекцијоно дејство озона, које се примењује и у медицини). Али није редак случај, да у ваздуху налазимо трагове озона; а читав низ научењака претпоставља, да се један део озона, који се ствара у ваздуху приликом великих олуја, подиже у вис и дуже времена остаје тамо. Та два гаса — озон и угљени диоксид — од којих се тако мали проценат налази у ваздуху, за нас су, за могућност опстанка живота на земљи, од највећег значаја, да и не говоримо уједно о великој улози коју игра угљени диоксид у исхрани биљног царства и чувању земљине топлоте. Задржаћемо се малс само на улози ових гасова у апсорпцији сунчаних и других зракова,

сл

11