Nova Evropa

Особито онде где је традиција друштвеног и државног живота ограничена на врло елементарне основе, и где је све још ситно, неразвијено или закржљало, још незапочето или већ учмало.

Овај унутарњи разлог, углавном, нука нас да изнесемо опште и битне елементе који леже у основи књиге једног од најпросвећенијих духова савремене Шпаније Хозе Ортега и Гасета (Јозе Огфеба у Саззе), који у Шпанији заузима положај на супротној линији од оне коју држи Мигуел де Унамуно, те представља чистог западњака. Читајући његову »Бескичмену Шпанију« (»Езраћа 1пуегбеђга4 а«, Мадрид), намеће нам се и нехотично читав низ сличних проблема, који су присутни и актуелни на свим странама расклимане Европе. И што је још значајније за нас, проблем Шпаније, како га поставља Ортега Гасет, поклапа се понајвише баш са нашим балканским проблемом: интимно духовно крхање битних честица овога народа изгледа врло сродно савременим струјама и дешавањима код балканских народа, па и његови закључци, створени у дистанцији духовног посматрача и визијонара, који најчешће види дубље и даље од активних политичара, могу да користе при посматрању сваког сличног нацијоналног и друштвеног проблема који се налази у још примитивним односима једне средине. И тако, кад се прикупе уверења из живота, и прочита ова књига, учини се посматрачу, да судбина Шпаније, ако се узме у свој својој дубини, може да лепо послужи као пример и опомена и другим земљама, које муче слична питања а које живе у сличним приликама.

Постављајући питање унутарњег разрачунавања Шпаније у само средиште европскога проблема, Отјеба у Саззеј даје томе питању ону вредност универзалности коју тај проблем неминовно изазива. Шпанија је, по своме зачетку, по својој традицији, и по својим савременим духовним и материјалним чињеницама, саставни део Европе; она, у духовном склопу Запада и целе његове огорчене борбе с Истоком, заузима још увек једно од истакнутијих места у меланжоличној географији Европе. Штавише, Шпанија у томе распадању Запада, и у његовим интимним контрадикцијама, својим нацијоналним сукобима и својим грандијозним личностима, раскиданим у клупко универзалних стремљења, сведочи најпотресније и најдирљивије, у страственом и религијозном лиризму своје фантастичне и сензитивне духовности, о суморној трагедији садањег европског часа. Зато Ортега и држи, да се криза Шпаније мора посматрати у оквиру кризе Европе; а о тој европској кризи он има своје посебно мишљење, које вреди да се изнесе и истакне.

145