Nova Evropa

где се и рађа. Било би врло тешко замислити једно друштво које би било мање еластично од нашег (шпањолског); што значи, да би било теже замислити један људски конгломерат који би био мање друштво«... А живот једног народа. морао би да буде хармонија протутежа и сагласје интимних контрадикција; или, како би рекао Ренан: »Живот једног народа требало би да је свакидањи плебисцит«.

Шпанија живи у сасвим опречним односима. Тамо влада дезинтеграција честица, јер »ми у Шпанији« — каже Ортега — »не волимо да се боримо: волимо једноставно да побеђујемо; па како то не може да буде, ми више желимо да живимо од илузија, па се задовољавамо тиме да се илузорно изјављујемо победницима у сићушном кругу каванске дискусије, нашег касина, наше крпице заставе, или напросто наше имагинације«. М рашчлањавајући, између осталих питања, питање војске и њене улоге у шпањолском политичком животу, Ортега изговара ову маркантну мисао: »Важно је да народ уочи, да се савршенство његове војске подудара што тачније са снагама његове нацијоналне моралности и виталности«. Обратно је у Шпанији: »Савремена несолидност изазива врло карактеристични феномен нашег јавног живота: свако има снагедаруши — војник, радник, овај или онај политичар, ова или она група новина; али нико нема снаге да ствара, нитисе бринеда осигура своја властитаправа«.

У таквој средини, позиција стваратеља и писца, као и искреног вође народа, скопчана је са немогућношћу да се одржи и даде отпора: »Разлог је јасан: уколико је дубљи, озбиљнији, и оштрији један стварач, утолико ће бити више размака између његових идеја и идеја народа, и утолико ће бити тежа његова асимилација са јавношћу... У једној земљи где масама недостаје чедност, одушевљавање .и удивљење за узвишено, постоји вероватност, да једини ствараоци који могу бити упливни буду баш они који су и највулгарнији, што значи они који се најлакше могу да асимилују; што опет значи, они који су очајно неинтелигентни ...«

Каква је пак психоза у болесним данима такога народа, описано је врло прецизно овим речима: »У декадентним часовима, када се један народ распада, као жртва партикуларизма, масе не воле да буду маса; напротив, сваки њен члан почиње да се сматра личношћу, која мисли да зна да управља, и обраћајући се противу свакога којега наводно превазилази, изручује над масама своју мржњу, своју зловољу, и своју завист«. Није потребно истицати, да је овим потезима насликана целокупна карактеристика савременог психолошког проблема наших средина. У недостатку јачих

148