Nova Evropa

јединац и друштво, и проналазач изума и онај који га примењује, и предузимач и радник. Она не води рачуна о томе што читава подручја губе своју вредност, што се читаве масе људи бацају ван живота, или чак и директно гину услед техничког напретка. Техника није олакшала рад, није побољшала животне прилике радника, није уштедела људске напоре, како су се надали апостоли напретка (аутори утопија, например; или Зола, у својим последњим романима, том духовном тестаменту Х1Х столећа). Напетост и противности између предузимача, вођа, и радних маса, све више расту, — они се узајамно мрзе: »На све стране шири се душевна пустош, безутешна једноличност без визија и дубина; настаје огорчење противу способних, против оних који су се родили са стваралачком снагом«. Али проналазачи раде и даље, безобзирно и беспрекидно; технички проналасци се гомилају, и стално мењају и сам земљин лик. Свет се све више механизира. Мењају се, или гину, биљке, животиње, и људи. Све органско се унакажује, квари, руши, измењује на све начине, под ударцима организације. Вештачки свет осваја и трује свет природе: »Цивилизација сама постаје машина, она све ради, или хоће да ради, као машина. Сада се мисли само у коњским снагама (НР)« (упореди роман Еренбургов »10 НР«, о којем смо писали у »Н.Е«, XXI, 67—79, као и нови роман истога писца »Фабрика снова«). »Више се и не гледа на слап а да се не процењује његова електрична снага; сваки чопор оваца на паши процењује се као месо; а чим се запази још какав леп стари занат примитиваца, већ се мисли како да се механизује... Машина постаје символ, — духовна потреба, али не и потреба живота.« И Шпенглер духовито наводи примере, где машина — поред све остале штете коју наноси — престаје да бива ефикасна, престаје да одговара својој сврси. Он се руга недавном страховању, да би се ускоро могле исцрпсти наслаге угља. Још пре тога доћи ће крај европско-америчке културе! Њена мисао-водиља достигла је врхунац, и сада губи смисао. А идеја води, па кад она почне да губи смисао, — онда је ту близу крај.

Свет је сит технике. Омладина, људи духа и снаге, враћају се спекулативном, апстрактном мишљењу. »Проблеми идесализма« на дневном су реду. Религије, верска осећања, поново су оживели. Враћа се расположење из доба цара Августа. Европа »над амбизом« потсећа нас на Рим из доба цезара, из доба епигона. Свет бежи у примитивне крајеве, у пустолине; многи извршују самоубијство (ту се даје згодно упутити на прву радњу председника Масарика о само: убијству, које је он, на почетку своје научничке каријере, пре пола столећа, објашњавао недостатком идеала, у првом

320