Nova Evropa

и импулса из којих се испреда историјско збивање. Не ради се ту ипак о фантазији којом фантастични историчари произвољно прекрајају историјске чињенице; него, како Кроче каже, »о фантазији у мисли и за мисао«, тојест о фантазији која обнавља прошлост непуштајући из вида критериј историјске збиље, о којој пјесничка фантазија не треба да води рачуна.

Филозофија, истинска филозофија, не губи никада реалног тла испод ногу, зато што се, интересујући се за човјека >»жива и на дјелу, са свим његовим страстима«, како вели Тен, приклања мисаоно његовим прсима и тражи да схвати њихове покрете у склопу вјечних вриједности духовног напретка, духовног развоја, и духовног богаћења. Ове посљедње истински су и универзални појмови, уколико ничу из непосредног животног искуства, те немају никакве везе с механичким појмовима емпиризма (коњ, кућа, плаво), ни са празним догматизмом апстрактне филозофије.

Многима ће изгледати понешто настрано, да ми овдје тако олако прелазимо с поезије на филозофију, а с филозофије на поезију. Ствар је врло проста. С овога гледишта, поезија није схваћена као »белетристика«, тојест у смислу угодних и забавних измишљотина; поезија је истинита, јер ниче из одиста доживљених осјећања. Призори у Дантеову спјеву измишљени су без сумње; али, ако се на њих гледа изнутра, они се очитују као пројекције пјесникових фактичних сентименталних доживљаја: Беатриче није водила никада Дантеа по рају, али спиритуална љубав, из које се је извио Беатричин лик у спјеву, збиља је пламсала у пјесникову срцу. Беатриче није друго до Дантеова сублимована љубав. Филозофија је мислено освјетљење живота, а живот је у пасијоналним трзавицама духова, дакле у домени по зије. Филозофија којој није основа »поезија«, дакако у ширем смислу, којој су туђе пулзације осјећајног људског живота, мора да се изгуби у празним маглуштинама апстракција. Додуше, Хегел није овако мислио о поезији. У његову систему, претежно панлогистичком, поезија није могла да заузме самостално мјесто. За Хегела је умјетност напросто отјеловљење идеје. Али су ова схватања ипак плод даље обраде највиталнијих начела његова система, пошто је овај очишћен од натуралистичких и апстрактних натруха.

Пт. А. Халер.