Nova Evropa

да би се уочило, да није реч о некој својини, о праву или могућности да човек располаже по своме нахођењу оним што овде назива »моје«; напротив, јасно је да »моја идеја«, »моја вера«, »мој идеал«, да све то надамном влада, да није у мојој власти да нешто у њима изменим, или да их се ослободим. На први поглед, може се чинити да овакав смисао има реч »моје« у свим случајевима када је човек употребљава поводом којег било свог душевног стања, например кад говори: »моји осећаји«, »моје жеље«, »моје страсти«. Свако душевно стање нама је дато, и ми као да се налазимо у његовој власти; често је ово или оно душевно стање »јаче од нас«. Али већ и обични изрази у језику показују да човек не пристаје лако нато да призна себе под влашћу чак ни оних снага које се налазе у њему самом; он каже: »јЈа владам над својим осећајима«, »ја управљам својим жељама«, »ја држим на узди своје страсти«. ИМ, у извесној мери, стварно је то тако. Ко није способан да »влада собом«, ко представља једноставно пасивну жртву својих душевних доживљаја, тај се сматра ненормалним, понекад и неурачунљивим, а у најоштријим случајевима душевно оболелим. Од пресудног је значаја овде сама садржина душевних доживљаја, и она њихова процена које се ми не можемо да одрекнемо; тако ми говоримо о »подлим осећајима«, о »ниским страстима«, или обратно, о »високим идејама« и о »узвишеним осећајима«. Бити под влашћу првих значи, понижавати достојанство човека; претпоставља се, да је човек у стању да се од њих ослободи, па следствено и мора то да учини да би уживао поштовање других људи. Развратник, коцкар, лупеж, — све су то јадна бића, која изазивају према себи пажњу и другарско интересовање само код исто таких људи какви су и сами; сви пак остали држе да би оваки људи требало да се поправе, и да то углавном зависи од њих самих. Напротив, ко не би одао признање величини духа једног Галилеја, који се ни пред лицем инквизицијоног трибунала није могао да уздржи а да не узвикне: »Ипак се крећеј« Ко може да порекне душевну лепоту људи који су заточници и мученици своје вере, и који жртвују и себе за своју идеју. Може та вера, са гледишта друге вере, бити и јеретичка, може ова или она идеја бити за многе неприхватљива, или је могу многи сматрати нетачном и неисправном, — тиме се ниуколико не умањује вредност личности која је том својом вером или идејом сва обузета. Није увреда за човека бити под влашћу оног што је више од њега, — таку власт над собом он несамо да не. сматра срамотом него је не осећа ни као терет. Али и-за оно што га.на овај начин себи потчини он каже »моје«, исто тако као за оно што је у његовој власти. Треба наро-

63