Nova Evropa
тима: »мој слуга« или »моји радници«, а ови о њему кажу:. »мој газда«. Овде већ постоји моменат узајамности, иако овај може да варира у врло великој мери, јер је велика разлика између захтева које могу да постављају »своме« газди (например власнику неке фабрике) код њега људи запослени, почев од простог надничара па до директора фабрике, од захтева што их газда може да стави »својим« радницима и осталом особљу. Ту је надмоћ активног смисла речи »мој« још увек на страни газде, док пасивни смисао у већој или мањој мери — остаје за другу страну, па је баш у овоме односу и корен такозваног »социјалног питања«. Гдегод се реч »мој« употребљава према људима, обостраност — односно узајамност — увек тежи да се при“ ближи једнакости или равноправности, па уколико је веће размимоилажење двају смисла ове речи утолико је оштрија и борба међу двема странкама или социјална мржња.
Супротну слику видимо онде где један човек говори о другоме »мој« уносећи драговољно у ову реч пре тежно пасивни смисао. До становите границе, овакво давање самога себе под власт другога природна је појава, у извесним случајевима нормална, те ниуколико не понижава достојанство личности. Тако, например, кад два човека говоре један о другоме: »мој учитељ« и »мој ученик«, први се од њих у већој мери даје под власт другога (барем под власт чисто интелектуалну или духовну), док за себе задржава тек скромно право ишчекивања да ће учитељ делити с њиме своја знања или своју вештину. Давање самога себе под власт другога у овоме смислу приближује се граници до које се сме ићи, кад се место »мој учитељ« каже »мој ауторитет« (у смислу »ауторитет за мене«), јер се овде једна страна готово одриче права да критички посматра другу, т. |. готово се одриче права своје личности. Напокон, највећи, па готово и недозвољени, степен пасивности у значењу речи »мој« имамо онде где један човек говори о другоме: »мој идол«, или »моје божанство«; ту узајамност већ потпуно престаје, те нестаје сваки траг нормалних односа међу људима.
Колико је битан моменат узајамности у значењу речи »мој« у свим случајевима где се ради о људским односима, томе је добар доказ чињеница, да овакав смисао реч »мој« има и онда кад се говори о односу не према појединцу већ према неком људском колективу; кад неко каже. »мој круг«, »моје друштво«, »моја странка«, — јасно је да он нипошто не мисли на своју власт над овим скуповима људи, већ обратно, ако би требало да он објасни свој однос према њима, он би рекао да »припада њима«, т. |. употребио би израз који означава да није то он који влада, него да над
66