Nova Evropa

људи могу постати свеци. Из истог разлога није потребно ни код васпитавања деце водити нарочиту бригу о томе да се код њих развије осећај сопствености: он је код свакога већ довољно јак, па се задатак васпитача мора састојати баш у противном, наиме да се овај осећај ослаби, да буде уведен у разумне границе, и — што је главно — да се поред њега, тојест првог значења, развија и друго значење речи »моје«; овај је задатак од особите важности у наше доба, које карактерише претежно наглашавање првог значења.

Људи старијег поколења не могу а да не виде, колико се изменило друштвено процењивање у упоређењу са добом њихове младости. Куд је нестало само онога поштовања што га је још пре 30 или 40 година уживао сваки универзитетски професор, само зато што је професор, т. ј. што се сматрао као »човек од науке«! Колико је тешко сада замислити јавног радника који се, нетражећи никакве користи за себе, залаже за општу ствар, те који није ништа стекао за себе, а чије се речи ипак слушају од друштва с пуном пажњом. Некада је чак и лакомислени боемски свет млади песници и уметници, који ништа нису могли звати својим сем »своје« уметности (»своје« у смислу што је она њима владала, док се ни издалека увек није могло тврдити да и они њоме владају) — уживао извесно поштовање и извесне симпатије у друштву; а сада, у ово наше »практично« доба, овакви се млади људи без оклевања осуђују и сматрају неспособнима за икакав користан посао. У наше доба постоји само једна стваралачка тежња, а та је — нагомилавање све већих количина материјалног блага. Кад владају оваква »трезна« гледишта, онда је природно да се оцена сваке личности одређује готово искључиво према томе шта она има, шта њој припада, па једва да и преостаје места за друго значење речи »моје«, за питање чему сама личност припада, шта њом влада, и чиме се она руководи при управљању својом имовином. Ово се питање несамо више не поставља од стране других, него се на њега често не би знало дати ни одговора, поготово од стране људи заузетих стицањем, за које постоји као истина само једна формула: »Што више, то боље«.

Додуше, владање количинама материјалних блага, т. |. богатство, у свим је вековима донекле одређивало значај човека, те стварало од њега величину о којој су други морали да воде рачуна. Али тек у наше доба, кад је несамо уништена подела на сталеже већ ишчезавају и остаци сталешких предрасуда, те кад је демократија установила свеопшту спољну једнакост, игноришући унутрашњу неједнакост, која се не може уништити, постало је богатство главним обележјем, према коме се људима одређује место на