Nova Evropa

да сам га онда боље упознао, и да сам многи суд, створен на темељу чувења или далеког посматрања, исправио, или бар ублажио. Па и послије, кад су нам се путеви разишли, гледао сам његова дјела кроз призму оне, да тако речем, исповијести. Било би погрјешно, у оцјени његова рада, ограничити се, примјерице, на посљедњи децениј његова живота; треба заћи у прошлост па да нам изађу пред очи његова позитивна својства. Свима онима који су било када били у искушењу да клону у борби за све што је добро, морао би остати незаборавним примјером Поточњаков устрајни отпор против Куена и маџарона; а не смије се заборавити ни активност коју је развио за вријеме Рата у Русији и Америци.

У оној необавјештености коју је стварала аустро-угарска цензура, за вријеме Рата, донијеше наше новине (негдје у години 1917) вијест, да је Ог. Франко Поточњак погинуо на барикадама у Петрограду. Овој фиктивној новинској смрти сасвим је опречна његова недавна истинска смрт: он, немиран дух и борац скоро кроз цијели живот, умро је као државни савјетник у миру. Али и овој смрти дао је он нешто осебујно свога: његова јака воља, која га је за живота изнијела кроз толико запријека и тешкоћа, наметнула је и смрти час када ће да наступи! Нападајима противника супротстављао је за живота познате Пушкинове ријечи: »Ја сам себи сам врховно судиште!« Послије смрти човјека престаје вриједити ова самосвјесна изрека: мјесто човјека који је физички нестао наступа историја као врховно судиште; она ће бити и према Пт-у Франку Поточњаку објективнија, и зато блажа и праведнија, него што су били његови савременици. Док му и они признаше, да је био занимљива, осебујна, и маркантна појава у нашем политичком животу, она ће му вјеројатно признати и више: признаће, да је тај као вјечно сепаратистичан, опозицијоналан, и деструктиван развикани елеменат носио у себи конструктивнетежње, идоиста био конструктиван. И не најмање баш својим опозицијоналством.

Рт. Иво Политео.

Исправак. У прошлом броју „Нове Европе" (за јануар 1932), у чланку Dra. A, Халера „Поезија и филозофија", треба (на страни 13, у једанаестом реду озго) исправити једну грешку која мења смисао реченице. Место: „нити да примијени дијалектички метод на каквом ванфилозофском подручју“, треба да стоји: „и што је дијалектички метод примијенио на

једном ванфилозофском подручју“. и Уредништво:

:90