Nova Evropa

да дивергирају; сад, у Италији, он види како се ова два начела спајају у јединство. Он је то, на махове, већ раније предосећао. Он је, тако, предосетио хармонију (чак ју је и стварао, али из чежње, јер је није имао, јер му је изгледало да је никад неће имати). Доцније, Гете гледа и на природу као уобличитеља, саму природну природу (не природу продужену, убачену у културну област). Као научни радник, Гете долази до схватања да је природа уобличавалац, и као такву он је погађа, одгонета. Највиша уметничка дела изгледају му сада као највиша природна дела, тојест дела из којих је избачено све случајно и произвољно, дела у којима влада нужност, тојест Бог; Гете долази до изреке: »Оно што је плодно — истинито је«. Он тражи моменат који по извесној нужности има нарочит значај. Тако посматра велику уметност. »Плодан тренутак« јесте клица природна, из које расте уметничко дело. Тај плодни моменат, као уметнички мотив, Гете не рашчлањује даље, он му је прафеномен; моменат тај припада правој природи, и у вези са човековим уобличавајућим нагоном има постати уметност. Гете гледа да уђе у саму намеру природе, он хоће да укроти и превазиђе и предметну природу и своју властиту личност. Имајући на расположењу савршену власт над изразним могућностима, он дакле улази у намере природе, и ствара прави стил. Најзад, Гетеу постаје неиздржљив неред, не неправда него неред. Он је човек од вида, човек чулни: он зна да се »неправда« само мисли, док се неред види, тојест, неред постоји као чулна сигурност. Неправда се замишља, до ње се долази рефлексијом, и по захтеву наравственом. Тако Гетеу, опет као чулноме видиоцу, ни цела људска повесница не може да прионе за срце; она, повесница, није довољно опипљива, и — осим тога — у њој је недостатак нужности.

Гетеу у Италији постаје јасније него икада, да је његово целокупно мишљење у ствари само ради тога да се осећај обасја, оразговетни, — а не ради критике. Тако се Гете пење на ступањ класицизма. Образовање (област културе), и гледање, зрење (област чула), нису више у знаку борбе. Гете поседује све што је опипљиво, он је поседник, он не мора више да чезне и слути, за евентуалним власниш“ твом — он има облик, он може, он сме, он уме да облик учини својим, и опипљивим, стварним. Он је оспособљен за педагога вишега стила. Гете је видео у Италији, трудећи се око усклађења контраста између природе и културе, да се у природи налази много више за сазнање и испитивање него што је он признати могао у своме младачком пантеизму, а да и у уметности има много више »учевног«, онога што се даје изучити, више дакле технике и правила.

210