Nova Evropa

На врхунцу своје умности, своје духовности и душевности, свога видиоштва и визијонарства, када је морао, да би могао рећи шта зна, одрећи се чак и најдражега, најприснијега, најсопственијега, тојест своје основне чулности, — Гете гледа на светску литературу, упоређује њене законе са законима свога бића, и раствара важније битности за употребу Европе и свога народа. Он даје коначни и врховни суд о усвајању или неусвајању, под извесним условима. Пред крај живота мора да се одрекне и љубави, и он то чини у »Маријенбадској Елегији«. Та му је жртва најболнија. Али је она такођер нужност. Но Гете и у отказу, у одрекнућу, у жртви, благосиља живот. Он подноси жртву тамноме божанству, и уколико је принесена жртва већа утолико је за њега (и за нас) већи сам тај бог. Мери се величином принесене жртве.

У »М/апдетјаћте« учињен је нов корак на путу одрекнућа. Док је у »Сродствима по избору« отказ, одрекнуће, »Ет!завипв«, закон природе, само доцкан сазнан (због чега сачињава трагедију), сада несамо песник него и личности поеме знају одмах за свој закон, и због тога као да су имуни према судбини. И Гете сад баца у ваздушја људска крајњу своју крилатицу: »Одреци се свога бића, у корист подвига, у корист људске целине, буди другима — користан«. А себи»... Дакле, жртвовати чак и своје јаг Шта значи тај пут из Аркадије у Америку, из идиле у користр Унутрашње трагично искуство Гетеово: нисам до краја дошао, не може се. Личност се не да иживети! То, можда. И онда, одрекнуће од саме личности. Или, друго решење: »Елзабипб« као наук. Гете је додуше своју властиту личност спасао од друштва; али свога јунака није хтео спасти, — нагнао га је да се одрекне личнога, иживљавања, и да се подреди друштву, да постане само користан. Гете је постао васпитач, и осећа да су у њега упрте очи народа. Тај народ, немачки народ, у то доба (пренесимо се у њ!), патио је од претеранога субјективизма: Гете му по своме јунаку наређује, да се безумног субјективизма одрекне, као луде немачке бољке, и да се задовољи здравом и трезном човечанском мером. Тако Гундолф види саду Гетеу одговорног и заплашеног лекара своје нације. Да је стари премудри врач Гете — вели — писао »У/апдетјаћге« у друго доба, када је Немац патио од других болести, онда би и Гетеов лек био друкчији, не би се састојао у одрекнућу од личности. Педагогија романа била би друга. Не би морала да изађе заповест: »Одреци се себе«. Педагогија је то, — али не чист песнички, него само чист васпитни подвиг. Песник је под-

бацио као песник, нашавши лек ван песничке области, у васпитном.

213