Nova Evropa

човека на новом путу, учинила му се и сувише скупа за човечанство. »Фауст«, који је дотле био за њега јеванђељем живота, сад постаје предметом невине шале, те кад се усред сазвежђа тригорских госпођица, Пушкинових суседа у Михајловскоме, појавила — 1898 године — још једна нова, најсјајнија и најљупкија, шеснаестогодишња Катја Вељашева, и постала предметом ниске пожуде свог рођака Вулфа, чувенога женскароша, а уједно им Пушкинових стихова, тригорске госпођице дале су Катји надимак »Гретхен«, Вулфу »Фауст«, а Пушкину »Мефистофел«. Али је мала Гретхен одолела саблазни, захваљујући вероватно искреној љубави свог другог рођака, такође Вулфа, те су »паклене силе« биле побеђене и постиђене. Али су ови надимци остали учеснецима отприлике три године, све до саме Пушкинове женидбе. У то доба Пушкин се већ био удаљио од Гетеа. Одлучио је био да прекине с књигом и књишким теоријама, које му нису доносиле среће, да се одрекне тежње за оригиналношћу, па да крчи себи нове путеве у моралном животу. Сад он хоће да узме себи за вођу сам живот, и друштвене традиције које је човечанство стварало вековима, — морају тек имати у себи нешто здраво и добро кад су се затолико одржале. »Младост моја прошла је бучно и залудно«, пише он пријатељу својих петроградских дана Кривцову; »досад сам живео друкчије него што се обично живи. Нисам имао среће. Il nest de bonheurs que dams јез уојев соптипез, Сад сам навршио тридесет година. Са тридесет година људи се обично жене. Ја ћу да радим што и други, и вероватно се нећу кајати.« Нажалост, Пушкин је и у овоме погрешио, и женидба му је донела несрећу и смрт пре времена.

Враћајући се обичајима и традицијама, у жељи да живи као сви људи и да се смири и уозбиљи, да постане домаћином и добрим мужем и оцем породице, Пушкин се одриче аутономнога морала и обраћа се Библији и Јеванђељу, Хришћанству. Године 1832 појављује се одломак његова епа, са библијским предметом »Јудите«; 1833, пева песму: »Узалуд бежим на сијонска брда, прождрљиви грех гони ме за леђима«; 1834 године, преводи одломак из епа великога енглеског мистичара ХУП века Џона Бинијана; 1836 пева: »Када се свршавао велики и свечани догађај«, у којој песми слика муке Исусове на крсту; ит. Д.. Али највећи значај има еп»Галу б«, који је почео писати још 1899 године, дуго га носећи у својој души; али нажалост није успео да га заврши: ту Пушкин слика сукоб двеју религија, у лицу фанатичнога муслиманина Галуба, ратоборног горштака и полу“ разбојника, налик на Арнауте, и његова сина, потајнога хришћанина Тазита. У противности према Канту и Гетеу, он

176