Nova Evropa

идеал моћне ни генијалне индивидуалности, која је посветила све своје огромне снаге своме народу, његову благостању и срећи: Петар Велики је, по Пушкинову епу, на земљи освојеној од пустиње и мора створио нов, културнији, богатији, и срећнији живот, и нове, боље, просвећеније људе, победивши дивље елементе природе и препородивши руски народ. Можемо се довијати, да јен Гетеу у »Фаусту« послужио узором баш велики руски Цар: Екерман сведочи, да је чувена петроградска поплава од 1824 године, која је дала повод за стварање Пушкинова епа, скренула на себе и Гетеову пажњу; а дело, које је остварио у Русији Петар Велики, у многоме потсећа на циљ који је себи поставио »Фауст«: и Петар и »Фауст« не служе само благостању човечанства, него и виде ово благостање у препороду човечанства, те побеђују природу, освајајући земљу од мора. Будући да је »Фауст« штампан 1832 године, а »Бакарни јахач« написан 1833, могло би се мислити, да је Пушкинов еп постао под непосредним утицајем »Фауста«; али је то мало вероватно. Мисао, оличити у Петру генија, који се — противно јунацима романтизма и бајронизма — не бори са људском гомилом, који не презире и не гази људе, него им посвећује своју снагу и служи им, јавила се код Пушкина много раније, а делимично је нашла била већ и свој изражај у епу »Полтава« (из 1828 године), у незавршеном роману »Арап Петра Великога« (из 1827), а такође и у незавршеној »Историји Петра Великог« (која је започета 1831 године); дакле, Пушкин није имао потребе да позајмљује ову идеју од Гетеа. Имамо пред собом само паралелизам појава: да су два генија, сродна по духу, под утицајем истога догађаја (ужасне поплаве Петрограда у 1824 години), скренули пажњу на исто историјско лице, Петра Великог, извлачећи из његова државног рада исту идеју, — да највиши циљ за једнога генија мора бити служба добру човечанства, и вођење људи к напретку и срећи.

Још и после Пушкинове смрти, 1838 године, јавио се нов доказ колико је он волео и поштовао Гетеа и његова »Фауста«, када је изашао први потпуни превод на руском језику првога дела »Фауста«, у чијем предговору преводилац изјављује дубоку захвалност сени недавно умрлога великога руског песника, да је свој рад замислио и извео према настојању, а уз стално интересовање и непосредну потпору Пушкина.

Рт. Владимир Розов.

178