Nova Evropa

Herderu, 2. avgusta 1789: »Einige Erotica smd gearbeitet worden«), sve do puta u Mletke godine 1790 (kada je išao pred vojvotkinju Anu Amaliju, koja se vraćala iz Rima); tada ih je bio već — uglavnom — napisao, ikalko piše otuda (Karlu Avgustu, 3, aprila 1790: »Ich firchte meme Elegien haben ihre hochste Summe erreicht und das Biichlein m9chte geschloszen sein, i Herderu, istoga dama: »Mene Elegien sind wohl zu Ende; es ist gleichsam keine Spur dieser Ader mehr im mir«); otada ich zove »Elegijama«, pouzdano otkako je — u Propercija, i kod drugih rimskih liričara, — našao, da su stari nazivom »elegija« označavali preimućstveno metričku formu, a obuhvatali po predmetu nesamo Žalopojke i tužbalice, kako su to kasniji poetičari.i teoretičari formulirali, nego i sva druga duševna lirska raspoloženja uključujući ljubavnu radost, i to čak tamo od Mnimerma, oca elegije, za kojeBa Propercije kaže da je »u ljubavi značio više nego Omir«,

Iz Geteova rukopisa vidi se i to, da je Imao nameru datirati Elegije »u Rim u 1788«, ali je od toga odustao i pustio ih u svet bez datuma, U jednom pismu svome izdavaču Gešenu (od 4, jula 1791), Gete izrečno kaže, da je Elegije napisao u Rimu. Ali i bez obzira na njegovu prvobitnu nameru i izjave u pismima, očigledno je iz samih Elegija, da ih je zamislio i počeo pisati u Rimu i u Italiji, prilikom svoga boravka onde {od kraja 1786 đo polovine 1788), a naročito za poslednjih meseca i pred polazak otuda. Ali je isto tako pouzdano, da su sve doterane š dovršeme, a mnoge i u celini napisane, tek po povratku iz Italije, u Vajmaru, »u prijatnim domaćim i društvemim olkolnostiта«, како 1 вата ikaže u svome Dnevniku {iz бофтпе 1790: »Апбепећте ћашебећ-безеШ бе Verhaltnisze gabem mir Muth und Stimmung die Romischen Elegien auszuarbeiten und zu redigiren«). Ovo je trajalo duže vremena, kako smo već saznali iz njegovih pisama, a kako se još lepše vidi po nekim datumima ma samome rukopisu {koje je otkrio Jul. Wahle); tako iza XII Elegije, 8de je Geteova ruka zabeležila jedva čitljivom olovkom »8. 8. (17)90«, i iza XIX, gde isto tako stoji »24, Dec. (17)89«. Uostalom, već i sam antički elegijski metar — distih —, veštački i minucijozno izveden i doterivan, u sve dvadesetičetiri Klegije (od kojih neke i sa preko pedeset savršenih heksametara i pentametara), iziskivao je truda i vremena, nedopuštajući ni najvećoj radmoj snazi stvaranje bez predaha. Još godine 1794, kada ih je slao Šileru za »Hore«, imao je posla s njima, jer su ба mučili poneki »neukrotivi stihovi« {u pismu Šileru, od 19. oktobra 1794), Pritom je neke iz temelje preradjivao, kao naprimer II (koja je ostala i u drugoj jednoj verziji, u rukopisu na 7. listu, s oznakom olovikom: IV), u osam distih4, dok se nacrt za sadašnju IV — šesnaest stihova sa naslovom »Edelknabe und WVWahrsagerin«e — našao kasnije.

250