Nova Evropa

ција, тојест мозаг земље, тојест онај слој људи који неће да изгуби свој понос, своју индивидуалну вредност, своју личност. Овај слој и материјално и морално страдава, и његово бедно стање добро знају »писац који ствара драме и романе, издавач који рекламира књиге, радник који иначе опажа само „надувеност интелектуалца, капиталистички магнат у чијој се служби налази интелигенција, а напокон и државник, који треба да води рачуна да се између моћног воденичког камења капитала и рада налази пре свега ова група људи, која би лако могла да делује у правцу експлозије друштвеног лонца...«

Напокон, за карактеристику социјалне структуре и организације Немачке, од нарочитог су значаја социјалнодемократска странка и стручне организације радника. Фрид исправно констатује, да се одиста приближује остварење снова Енгелса и Бебела, барем утолико што се очигледно колебају темељи капитализма. Међутим, држава, капитализам, и социјалистичка странка, представљају у садашњој Немачкој један троугао узајамне повезаности, и један од најочигледнијих парадокса нашег парадоксалног времена јесте у томе, да Социјалистичка Странка представља један од моћних стубова капиталистичког режима (и уопће »мира и реда« у Немачкој, па и у Европи, — што се најбоље видело приликом последњег гласања). У стручним организацијама уједињено је око шест милијона радника, док је свих радника у Немачкој близу 12 милијона (преко половина це сада незапослена!). Организовани радници улазе већим делом (око 83%) у социјалистичке стручне организације, док око 13% чине хришћанске стручне организације. Од службеника, чији број премаша пет милијона, само је четвртина организована, и то близу 40% у хришћанским а 33% у социјалистичким савезима. О »душе« (т. ј. гласове) ових (и других) немачких маса боре се, углавном, три странке: социјалистичка, комунистичка, и нацијонално-социјалистичка (странка Католичког Центра засада је још сигурна у своје верски опредељене и Риму верне кадрове). Фрид најзад закључује, да су Социјалистичка Странка и стручне организације у великом превирању и кризи, исто тако као и капитализам и држава и уопште постојеће друштво.

У четвртом делу књиге приказан је »Слом (Рег Zusamтаепђтисћ)«. »Капиталистички човек« налази се у кризи. Већина вођа који су још у животу (рођени око 1868) ступили су у активни живот онда када су се још писма писала руком, када телефони још нису били у употреби, а у инспекцију по предузећима ишло се у кочији; они су, према томе,

278