Nova Evropa

и страст, а кад је осјећајност под страшћу — престаје мисао. Дучић у овом правцу досљедно тјера, све обрнуто, па каже: »Израз тога у умјетности, то је грандијозна фигура (метафора), јер је фигура увијек одлика твораца страсних и имагинативних«. Лијепо казано, али што каже ни бриге га. ИМ даље: »Такво једно осјећање постане често пута цијело једно унутрашње стање, и зато је наш унутрашњи живот увијек остајао изван и изнад дневних стварности«. То би могло бити у животу умјетника, али не ну животу једнога народа. Умјетник смије бити пијан било вином било прољећем или ма којом емоцијом, и може батргати се улицом између пролазника а да ником нарочито не смета, и сви ће му радо опростити, особито још ако га знаду као добра пјесника (какав је и наш Дучић); али да би се један народ“батргао нечим пијан међу народима »изван и изнад стварности«, то мени не иде у главу, поготово кад ми као народ нисмо ниједне пјесме испјевали којом бисмо се истакнули као нешто изванредно, да нам се трпе неке екстратуре, да друге гурамо и да им стајемо на прсте. Дучић говори баш као да читав један народ може и треба да живе зато да буде некому предметом за пјесму или за фигуру, без обзира какву...

Или оно што Дучић говори о Краљевићу Марку! Тешко је нашем Марку издржати поређење са Херкулом. Херкул, и цијели грчки мит, цјелина је као да је све један човјек испјевао, с оним ванредним естетским осјећањем какво су само стари Хелени имали; а наш је Марко растрган, у својим моралним особинама протуслован, често као сатира на сама себе: час бранитељ правде и истине, понижених и увријеђених, а час вријеђа без потребе сам и замеће кавгу гдје је треба и гдје не треба, има срца и за птице небеске а убија по наручби бољега од себе и то на превару, убија дјевојку која га је спасила, а другу накази која му је повриједила таштину, помаже сиротињу а гази без потребе — из неке деструктивне обијести — туђи виноград па “:ежи кукавички, ит.д. У њему је народ приказао своје врлине и своје мане. Ја бих рекао да је Марко, какав је да је, обишао више и даље него што Дучић каже, — несамо »цијелу српску земљу«, већ ц ијелу југословенску земљу (ма што рекли нато хрватски франковци), и »посијао је чудесима и скандалима«. Само је све питање у тому: да ли више »чудесима« или више »скандалима«» Ту је можда и питање наше будућности: хоће ли наши подвизи бити више чудесни, или ће — у помањкању снаге и способности за чудесно — испасти скандалозни. И још нешто: хоћемо ли се ми, икад, научити да разликујемо »чудесно« од »скандалознога«7...

338