Nova Evropa

напредни Словенци неће језичног изједначења и културне нивелације, али траже сарадњу са Србима и Хрватима на свим подручјима, па и на културном, — они хоће да сви Југословени имају исту народну свест, али ова допушта различите облике културног живота. Овом изјавом, дакле, поново је утврђено, да нема међу Словенцима ниједне организоване групе која би хтела — у погледу самосталног словеначког језика — да уступа у корист српскохрватског, и да идентифицира југословенство са културном и напосе језичном хегемонијом српскохрватске већине у истом државном народу. »Јутро« је, поред тога, отклонило оне који хоће (као например проф. Дворниковић) пошто-пото да примене аналогије немачког и талијанског уједињења на процес нашег уједињавања, јер тај процес треба да нађе нову, себи адекватну форму.

Ипак, овим је проблем решен само за такозвану политичку реалност, где одлучује воља народних група и где се међусобно боре различити политички погледи и интереси. Одлучено је, да Словенци неће уметну асимилацију. Али ако дође до природне асимилације» Ова, дакако, тражи дужи рок, али је фаталнија од уметне. Уметна асимилација (0 којој, уосталом, на закљученој територији Дравске Бановине нема данас ни говора) изазива отпор и јача свест. Друкчије је код природног процеса који се често појављује у историји, те сам по себи, услед све тешњег заједничког живота под истим економским условима и друштвеним и политичким утицајима, претапа мањину у већину, изједначујући историјске конфигурације стварањем истог ниво-а заједничке судбине. Једна од основних разлика између »самословеначке« и »напредне« групе и јесте у томе, што потоња признаје могућност таквог процеса, неискључујући његову позитивну вредност, али оставља тај посао »природи«, устрајући у пасивном ставу. Прва група напротив добро уочава слабост становишта које оставља природи да свршава човечанске послове. Процес стапања може да буде добар или лош: ако је добар, онда ваља да га убрзамо; ако је лош, ваља да се свим средствима боримо противу њега. Овој групи се чини да би губитак самосталног словеначког карактера, језика, и литературе, био негативан и за Југословенску заједницу, а нарочито за саме Словенце, стога се бори и против саме могућности природног стапања. Из спознаје, да је са годином 1918 наступио у словеначкој историји преокрет с којим не може да се упореди ниједна промена у току тисућу година унатраг, настала је дакле бојазан, да с процесом политичког уједињавања улази у активну фазу и »природни« процес културног стапања.

427