Nova Evropa

подударају стално са стопама речи, и да смисао једнако пада, или се свршава, на крају стиха, чиме монотонија постаје потпуна. Ако се међутим обрати довољно пажње нато, да у двосложним стопама ненаглашени слог не буде одвише кратак и споредног значаја, и да се одмењује са дактилима и спондејима (бар онаквима какви су својствени нашем језику), онда нико неће моћи с правом приговорити употреби трохеја у хексаметру, и у првој половини пентаметра; поготово код нас, који имамо језик, по природи, падајућег ритма.

Ако сад пређемо на стих наших преводилаца Гетеових Римских Елегија, — шта нам пада прво у очи, или боље у уши, кад прочитамо првих неколико редака, рецимо Прву Елегију, од сваког» — Назор почиње — метрички — као сам Гете, двосложном стопом:

Прого | ворите | стјене! || Ви | палаче, | јавте се | мени!

Али наставља у самим дактилима (међу којима су многи веома звонки и звучни, например одмах други хексаметар, у трећем стиху: - Е

Трепте, о вјечити Риме, “сви зидови твоји животом... ;

и док Гете, у тој Првој Елегији, даје преко двадесет двосложних стопа, Назор их има свега три (поред шесте стопе хексаметра, наравно, која је увек двосложна). У идућим Елегијама, сразмер је нешто бољи, али је у целини код Назора проценат двосложних стопа мален, — оне се губе међу тросложнима, у пентаметру се јављају уопште само изузетно. Још горе стоји у том погледу код Пга. Теклића, код којега се двосложне стопе иу хексаметру налазе само по изузетку, тако да се може рећи да се његови дистиси састоје Готово искључиво из тросложних стопа (осим опет, дабогме, у шестој стопи хексаметра, и у стопама пентаметра пред цезуру и на крају, које су једносложне). Какве су двосложне стопе, уколико их има, и код Назора и код Ота. Теклића, видећемо мало даље, кад будемо говорили о њиховим стопама, и о њихову метру и дистиху, уопште. Пре тога, да чујемо још и почетак Живојиновићеве Прве Елегије:

Осло | ви ме, ка | мење, ти, | збор'те, ви | соке па | дате !

ХК А а а а А Је ли ово ко могао прочитати2 Или, ако је прочитао, на коме је то језику писано у хексаметру» На нашем зацело не! И такав је цео Живојиновићев превод, скроз. Мако овај преводилац изречно каже, да се »у свему држао метра и облика оригинала«, он се стварно не држи ни метра оригинала ни метра уопште, бар не хексаметра и пентаметра (а

437