Nova Evropa

Енглеској Оксфорд и Кембриџ остају чувари нацијоналне традиције; а Њемачка предњачи у децентрализацији. Но Париз је пола Француске, јер се она дијели само на Париз и на — провинцију. Има цијела наука о Паризу. С преко четири милијона становника, Париз је и по броју више него десетина Француске. »Провинција« има и презиран смисао као нешто заостало, старовременско, док је у историји стварно значила феудалне територије са властитим обичајима, правима, традицијама, и т. д., касније припојене од краљевства Капетовића. Уставотворна Скупштина, да би стала на пут историјским успоменама, као и да би олакшала праксу избора и реформу администрације, створила је, искључиво на основи физичке географије, департмане. Тако је и департман постао посебна јединица, »ргенп« Француске. Ови су међусобно независни, — зависни само од Париза. Но успомена на старе провинције није умрла: историјска имена се чују као да 1789 није ни било; само би се могло додати, да данас влада у географском језику нека пометња, јер се историјско-политичке области спомињу поред регијона заснованих на особинама тла. Можда ће се ускоро прећи научној раздиоби на саме регијоне. С тим јеу вези регијоналистички покрет, који се осјетио у Лотарингији, но још јаче у Прованси и Бретањи. Ако провинција и има своју штампу, париски дневници читају се посвуда поред Me; a провинција копира Париз у моди, трговачким артиклима, јавним радњама. Париз привлачи најбоље снаге, али тиме и сише сву енергију, срж покрајина. У провинцији влада породични живот, свак опажа сусједа, а изгредници су жртва друштвенога бојкота. Провинција чува вриједности традиције, у њој је самоћа већа него у провинцијалној Њемачкој: ту је Француска тајанствена.

Јужна Француска са Сјеверном Шпанијом чини најстарији културни центар на земљи, јер је ту са Кро-мањоном (Сгто-Мајтот) (цртежи пећинара) ушла умјетност међу дјела руку човјекових. Отада су се ту појавиле и живјеле многе расе: Лигури, Ибери, Келти, Римљани, Германи, Сарацени, Грци, и т. д. Могли бисмо разликовати међу језицима и нарјечјима Француске (баски, провансалски, бретонски, и т. д.); али је расне моменте Француске данас немогуће тачно опредијелити. Односно, германске крвне примјесе мјеродавно опажају да су, напримјер, Франци били знатно различити од Норманд: Нормани су дуже очували независан правни положај, док су Франци брзо романизовани. Французи не маре много расну теорију, не дијеле енглески и њемачки презир за обојене расе. Надмоћна је мисао о нацији као дјелу цивилизације и свјесне воље, а француска чињеница је производ мијешања и укрштавања раса.

302