Nova Evropa

Мештровић у емиграцији.

Понуда Видовданског Храма Држави.

Познао сам се с Мваном Мештровићем већ пре Великог Рата, чини ми се 1913 у Београду. Тако смо се нашли у емиграцији већ као познаници. Од јесени 1914 до лета 1919 — у Риму, Женеви, и у Паризу, — био сам с њиме врло често, и ти разговори и договори остаће ми у памети као тренуци најчистијег задовољства које сам имао у животу.

Већ од самог почетка Мештровић ми је указао част свога отвореног и срдачног пријатељства, толико да ми је, чини ми се, с пуним поверењем саопштавао своја одушевљења и страховања, своје утиске и оцене људи и догађаја, своје планове и акције. А имао је шта да прича! Од свега круга људи који су доцније образовали Југословенски Одбор, он се почетком Рата затекао с највише веза и познанстава у земљи и на страни. Цењен и признат свуда као велики уметник, он је умео да изворно прича о људма и стварима. Али то није тип козера него активисте, један од најактивнијих емиграната наших у оно време. Тај човек је био тако рећи стално мобилисан. Што је ретко и важно, њему политичка делатност није сметала да ствара као уметник, нити су опет уметнички снови чинили од њега, после атељеа, вечерњег шетача у политици: створен да ствара, он ни у часовима одмора није био човек с којим се ћаска, него је сваки разговор с њиме неопажено скретао у збиљу.

Хрват по роду, он је по инспирацији и по менталитету био исто толико и Србин, или боље рећи он ми је оних дана изгледао као идеалан тип оног новог Југословена кога смо проповедали и међу собом прижељкивали. У сто прилика, он је стварно међу својим сарадницима од три наша племена био копча у несугласицама,- објашњење у разликама схватања. Више но један пут говорили смо о тешкоћама на које се наилази са новом идеологијом код старијих политичара и наших људи уопште с ове и с оне стране.

Јест, пријатни то бејаху разговори! Замислите још какво оно беше време, као да је изаткано све од великих и дивних одушевљења. Сваки дан један свечан дан, свака вест слава или страхота.

Све те околности и Мештровићеве одлике ишле су право. усусрет моме идеалисању, али ме више од свега освајала једна друга његова особина. Ја сам се увек од свега срца дивио његовој уметности; али ми је много мање импоновало што седим са великим маестром светскога гласа него што уживам слушајући у њему један чист глас моје рођене земље. Кроз Мештровићев акценат реченице, ритам разго-

356

раној ноја