Nova Evropa

није било; једино су оне вечери, приликом уласка у Рим, фашисти убили неколико комуниста. Стварна Револуција почиње тек од дана заузимања власти, и та траје све до данашњег дана. Мусолини у почетку кооперише са свим елементима, сем комуниста, јер је његов циљ владати по сваку цену Италијом. Фашизам има милицију, која је зато ту да чува режим силом. Постепено, Мусолини обрачунава са хетерогеним елементима у влади, завршавајући тиме да задржава уза се само нацијоналисте. Приређени избори му (1924) доносе већину, али убијство Матеотија поставља фашизам у тешку ситуацију: — »Цео је свет тада ишчекивао гест који би, можда, био довољан да обори режим. Али опозиција није била доста снажна, она је више волела легалне путеве и гарантије Устава. Овај недостатак одважности допустио је Мусолинију да се поново сабере и да постане господарем ситуације, те да изврши до конца своје дело. — »фФашизам и његов шеф постадоше апсолутним господарима Италије«. Реале онда излаже елементе на којима почива Фашистичка Држава, са својом синдикалном и корпоративном државом; и то је свакако најпрецизнији и најобјективнији преглед, поткрепљен текстовима рефорама и законима. Предговор Жака Ансела, о »Географским основама италијанског динамизма«, научно излаже Мусолинијев експанзијонистички империјализам, као демографски захтев Италије.

Напоредо с овим публикацијама треба забележити брошуру самог Мусолинија: »Еазссте« (»Установе и Доктрине«, Париз, 1933), где су — уз Мусолинијеву »Доктрину Фашизма« — објављени у целини сви основни закони Фашизма, у три поглавља: 1) Синдикални и корпоративни режим, 2) политички режим, 3) економски режим, а који су апсолутно потребни за свако дубље проучавање фашизма као економскозаконодавно-политичке установе.

Другу врсту публикација о Фашизму имамо у Мусолинијевим разговорима (у години 1932) које је објавио познати немачки писац Емил Лудвиг у својим »Сусретима са Мусолинијем« (Париз, 1933), а који су преведени ч на све светске језике. Вреди истаћи, да је талијанско издање ових Разговора различно од осталих издања за иностранствО, док — коначно — Мусолини није наредио да се дело уопште повуче из италијанских излога. Разлогом је било, што је дело и сувише пацифистичко, будући да Лудвиг, и поред свих категоричких изјава Дуче-а о разним аспектима живота, настоји да у њему види углавном пацифисту. — »Разговори Г. Лудвига« — вели Анианте —- »свакако су медвеђа услуга на рачун славе Мусолинија. ..« Исти Апфото Атцалје, млад сицилијански писац, објавио је свој портрет »Мусолини« у Паризу, 19833, пошто је напустио фашизам и разо-

391