Nova Evropa

Након дуге борбе напредних шведских личности и одушевљене омладине против слијепог конзерватизма, добио је коначно: Милес наруџбу да изведе споменик; али се већ на другом већем моделу разлабавила импресијонистички сливена цјелина првобитне замисли, поколебана којекаквим критикама и захтјевима, наметнутим натурализмом и тачним историјским детаљима. Милес је и сам осјећао своју недораслост и био је“срећан што се даљњи рад могао на дуго вријеме одгодити полаганим сабирањем потребних средстава. У неколико се наврата лаћао посла око тог споменика, али је тек 1913, пошто је дванаест година протекло од прве замисли, успио да створи посљедњи велики модел, који — изливен у бронзи — стоји на големом подножју на узвисини Круносен крај Упсале. | | -

___Још зарана заволио је Милес животиње, своје бесплатне моделе у биједи и боље пријатеље од људи. Године 1903 угледао је негдје слику големих давно изумрлих водених гмазова плесиосауроса, реконструјисану по нађеним костурима, и у његовој је машти искрсло чувство које су можда имала та створења кад су очима, које су високо уздигли дуги вратови, гледала с тупим дивљењем и тјескобом у тај чудни свијет у који их је родила судбина; Та га је идеја силно 'заокупила. Дао сена проучавање анатомије тих животиња, дописивао се са свјетским стручњацима, питајући их за савјете, слао им је: фотографије својих макета, које су наишле на потпуно: одобравање, и напокон — након мучног рада — остварио је своју замисао.

С љубављу према сликарици Олги Гранер, осјећајној и паметној дјевојци, касније жени његовој, која је на њ много дјеловала и помогла му до сређености, добијала су његова дјела све усрднији, дубљи, и човјечнији израз. Уз то, признање људи за његов рад и приврженост. пријатеља слили су му живот и умјетност у јединство које је некада индигна“ ција била расцијепила у његовој смућеној свијести. Услијед напорног рада погоршала се његова давна болест, и лијечници су га приморали да проведе годину дана у потпуном миру. Проборавио је ту годину на сјеверно-талијанским језерима. Ту је доживио, како је сам касније: писао, сазријевање своје личности и умјетности, док је — ослобођен непрестаног рада — сређивао утиске прошлих година и посматрао себе и живот. — „Сваком човјеку морало би се дати једном у животу таково мирно доба«, — вели Милес. Кад је прошла та година нерада, створио. је он (1908), већ на повратку у домовину (у Гармишу; у баварским Алпима), »Младића с орломе. (Сад је напокон смогао снаге:и знања, да у људском лику изрази у крајњем савршенству оно што је дотад, незрело и непотпуно, избијало у узвинутим сурлама његових »слонова у мунрли«

308