Nova Evropa

По ранијој пак верзији, Пушкин је гледао своју заслугу у томе, да је »грагомРадишчева прославио слободу«. Песник је, у коначној редакцији, одбацио спомен на писцареволуцијонарца и мученика с краја ХУШ столећа; а мислим да је то учинио несамо због цензуре, већ и зато што је своме појму слободе хтео дати шире значење него у Радишчева. За Радишчева се слобода састојала, пре свега, у томе да буду ослобођени сељаци од ропства, а онда тек у томе да се људска мисао ослободи од цензурне стеге, и напокон, да се народу уопште даду политичке слободе. И за Пушкина су била сва ова значења појма слободе драгоцена, и за све то он се борио пером и усменом пропагандом, у стиху и прози; али је, поред тога, за њега слобода била појам са много разноврснијом садржином. Пушкин је саву слободарској традицији ХУШ столећа. Од руских писаца овамо спада свакако понајвише баш Радишчев, неумрли аутор »Путешествија из Петрограда у Москву« (1790) због којега је осуђен на смрт (замењену после са десет година прогона у Сибир); књига је у Русији остала забрањена све до године 1905, а име аутора није се смело спомињати све до године 1858! У тој традицији, испреплетеној са тежњама романтизма, ослободилачких ратова против Наполеона, нацијоналног револуцијонарства и либерализма новог кова, Пушкин је типичан представник поколења т. зв. »декембриста« (који су на дан 14./26. децембра 1825 извели у Русији »први

покушај политичке револуције«), иако формално није био

њихов члан. Интимно везан с тим кругом људи и са целим њиховим покретом, он је био — уз Рилејева — најизразитији песник покрета, чак и много популарнији и познатији него сам Рилејев. После смрти на вешалима Рилејева и његова четири друга, те прогона и депортације на робију осталих декембриста, Пушкин је — у једном писму — изразио своју дубоку жалост, и »обешени« му нису дуго још давали мирна сна, како се може судити по мноштву његових цртежа те страшне егзекуције.

Али, да се вратимо Пушкину-песнику политичке слободе и револуцијонарно-романтичних тежња из доба око године 1820. Под насловом »Вољност« (»Слобода«), Пушкин је већ у својој деветнаестој години ишао трагом Радишчева:

О где си, где си, страху царева, поносна песникињо слободе 7 Дођи, скини са мене венац, разбиј размажену лиру, — ја жоћу да певам Слободи Света, да смрвим порок на престољу ,.. |

Али права слобода може да царује само онде где влада јак и свемоћан, праведан, закон; то двојство: слобода и

69