Nova Evropa

нацрт устава — бар ону »једну од скица« која је нама дошла до руку — назвали »федералистичким«; али не искључујемо могућност, да су остале његове скице »одлучно унитаристичке«, па можда и монархистичке. То је чак и вероватно, кад се има у виду да је он у овој својој републиканској скици наметнуо сва могућа ограничења Краљу, а набрзо затим ускочио за Краљева министра! Ова тако очигледно документована лакоћа у »формирању заједничког гледишта и тражењу базе за разговоре«, те у турнирању свога мишљења и уверења за 180%' — према томе одакле ветар дува или сунце грије! —, лишава нас потребе да образлажемо ближе своје речи о мењању политичких боја овог некадашњег социјалисте и републиканца, који се до данас ето претворио у тако одлучног заточника »југословенске нацијоналне мисли« и диктатуре, да му чак садржај недавна објављеног споразума између Удружене Опозиције и Дра. Мачека »представља један још много тежи атентат него што је био и сам марсељски злочин«!... Уосталом, све то заиста »загребачка јавност зна врло добро«, па је ли потребно да око тога траћимо времег Једино бисмо још могли замолити овога уставотворног Југословенина из грчких ритова за обавештење: ко су ти »сви бивши љубитељи црно-жуте боје и хабсбуршкоаустријске политике« којима се ми данас »дубоко клањамо« и с којима »чак сарађујемо«; и како му се то уопште слаже: служити и дубоко се клањати некоме, а том истоме у исти мах »изигравати шефа« и »наметнути се за вођу и предводника«7... И тај републикански монархист има још храбрости и образа да, гдегод му се пружи прилика, на своје тупо перо »набада« — никог другог него баш Ивана Мештровића, као да је с њиме овце чувао!... Колико ли дрскости и умишљености, и какве безграничне ограничености, кад овакав понесени па упуштени републиканац и самозвани борац »за социјалну правду« а сад заточник »југословенске нацијоналне мисли« поставља питање једноме Ивану Мештровићу: да ли има »моралне куражи, да нас јавно ослободи непријатне слутње, на кога је мислио кад је писао« оне своје сјајне ретке поводом смрти свога пријатеља Масарика: »... Тома Масарик, који је без војничке академије, без дипломатске школе, створио чврсту народну државу, слободну, праведну, и човечну ... Сабља се ломи и сила се ломи, само земља остаје и плуг остаје«!... Вреди ли ту, уопште, реагирати разлозима2!...

Боље да још ово мало простора, и мало стрпљења наших читалаца и нашег — што нам је остало, утрошимо на један кратак али угодан разговор са писменом радикалском »Самоуправом«, те да се од те »праве синтаксе« »што се

332

O SRS OL