Nova Evropa

свакако једно карактеристично сведочанство времена у којем живимо; и свакако неће баш све бити у најбољем реду с »уверењем« из којега раде ови сарадници на својим партијским листовима, па би се пре на њихову »политичку компетенцију« и на њихово »политизирање« могло гледати као на један њихов. »трагичан случај« — зар не»...

Али, несамо да се »Самоуправа« — како се види — не слаже у оцени »политичких идеја и т. д.«, кад их други има и износи, са својом најближом партијском партнерицом, него она противречи и сама себи, и то у погледу исте личности, т. ј. баш уредника »Нове Европе«, за којега једанпут тврди да не зна језика и да своје чланке пише »једним специфичним језиком који није ни српско-хрватски, а ни загребачки жаргон«, а други пут му признаје »преводилачке способности«, »лингвистичку ерудицију« и »солидно познавање народне поезије«, али одмах затим каже да уређује свој часопис »једним језиком... који је данас само неки загребачки „арго' са Трешњевке и Пантовчака« (дакле ипак неки »загребачки жаргон«»)! Докле допире наша »лингвистичка ерудиција«, нама није познато да Трешњевка или Пантовчак поседују »неки загребачки арго«, него ће бити да онај који ово пише не поседује ни најпримитивније познавање Загреба и његових предграђа, а камо ли лингвистичке ерудиције и компетенције да другима даје лекције из језика и писмености. Све то што он каже, то се зове — по загребачки један »галиматијаш«, или — по народној пословици — »жив ми Тодор да се чини говор«. Него сад ћемо ми њему да дамо једну лекцију из српске књижевности, односно једну »пацку« за големо непознавање овога предмета из виших разреда гимназије, те једно »обавештење које ће га спречити да у будуће прави погрешне конклузије и о другима, и о себи«. Нарочито ово последње, надајмо се.

»Завршавајући полемику са г. Ћурчином«, овај Г. Р. из »Самоуправе« »даје израза своме жаљењу«, што уредник »Нове Европе« »није био у стању да остане на висини једног озбиљног публицисте«, услед недостатка разних квалитета: »умне квалификације, знања, мере и укуса и т. д.«. Нека нам допусти овај наш анонимни критичар, који вероватно мисли да обилује свим овим позитивним својствима »једног озбиљног публицисте«, да завршимо и ми полемику с њим, констатујући да је овај пут жаљење на нашој страни. Крилату реч о којој је код њега реч (»Пучина је стока једна грдна«) — како је познато сваком нашем бољем осмошколцу — није створио Г. Ћурчин, него; један много већи »пријатељ народа« и писац, и од Р-а и од Ћурчина, — нико други до главом Петар Петровић Његош; па је то један од најпознатијих стихова у славноме »Горском Вијенцу« (који се Ћурчин — у свој

334

ИЕ