Nova Evropa

зује и организује и мимо државу, у јаку народну духовну заједницу: створило се неко наддржавно духовно јединство, задахнуто јаким активизмом. И то није више онај доратни нацијонализам Хрвата и Словенаца, већ неки јачи степен у организацији народа и друштва, тешња повезаност у заједничким осећањима и тежњама, јаче изражена воља у заузимању активистичког става у животу, јавном и приватном.

Нова држава у стварању, праћена поратним каосом, несамо да није могла дати народу пуно осећање сигурности и поуздања, већ није могла у пуној мери задовољити ни све његове потребе материјалне природе и масовно-културне, а камо ли више друштвене и културно-луховне. Поготово није нова држава била у могућности пуну пажњу посветити очувању и развијању традицијоналних и стечених тековина и вредности, које су нарочито Словенцима и Хрватима биле толико прирасле за срце. Стога је ново груписање и организовање целог народа у тесну и интимну духовну заједницу, верски обојену, која ће и мимо државе бити уточиште и основ у нацијонално-политичком, друштвено-економ“ ском, културном и верском животу народа, добило несамо општи нацијонални значај већ и задатак да отклони недостатке младе државе и незгоде поратног каоса, па штавише да надомести и саме неке државне функције у извесним правцима, зато што их сама држава није била још кадра, или није још доспевала, да изврши. На овај се начин у души хрватскога и словеначког народа развила извесна дуалност, опречност осећања: једно према народу, друго према држави; народ је доведен у неко стање одвојености, мало те не супротности према држави. И држава му је, у извеснима моментима, могла да изгледа као нешто страно, не народно, док је право и интимно уточиште тражио и нашао у својој народној заједници, гајећи према њој искрену љубав, оданост, и пуну меру родољубивога осећања.

Сама држава, и кад је најбоље организована и најправичнија (до људских могућности), увек остаје »чврста рука« и стега, која од својих држављана тражи, а по потреби и изнуђава, жртве и пожртвовност. Треба стога дуго времена добре управе, добронамерности и савесности владајућих и водећих група, као и систематског васпитавања народа, да би масе увиделе преимућства и благодети од државе, поред свих терета и тражбина. Све ово мора, природно, да не достаје у знатној мери код државе у стварању.