Nova Evropa

ова Европа

Књига XXXI. Број 3. 26. марта, 1938

Naša politika.

Tok razvitka našeg nacijonalnog i državnog života, unazad iamo do 1918 godine, izgleda nam kao da je stajao pod dodirom magičnog štapa neke nevidljive sile, koja je sve radila da omete naše wnutiračnje konsolidovanje, da obori veliku zgradu narodne države podignutu, jedva jednom, kao realizovan san najboljih sinova nažega maroda. U svome nastojanju uspela je utoliko što je jednokrvnu braću, potomke tih najboljih narodnih sinova, medjusobno zavadila i podelila u dva tabora, koji se, kao Mrnjavčevići na Kosovu, otimaju o carstvo!...

Čudna li smo mi nacija. Ko će nas razumeti? Zar ne |čimo ma one pobožne seljake iz stare priče, koji ubiše prorokova sina da bi se na njegovu grobu mogli moliti Proroku? Zar i mi slično ne radimo kada oslobodjenu domovinu i ujedinjen narod hoćemo da pocepamo da bismo ga usrećili? Sve do juče ubismo se dokazujući da smo isti narod. Svi mi koji smo pre Rata bili do knjige dorasli, u školi, u porodici, u naučnim radovima, u žurnalistici, ubedjivani smo da su Hrvati i Srbi jedan пагод, podeljen samo raznim uticajima spolja i državnim granicama. Izbrisasmo te granice i ujedinismo se; a sada? — Koliko neočekivani obrt u našem narodnom životu! Umesto da se osetimo sve više jedno, mi se sve više podvajamo i tražimo podizanje starih porušenih zidova, đa bismo mogli kao i ranije odvojeno živeti. Moramo se zapitati, da li su možda naši stari, zatočnici naše nacijonalne misli i pobornici našeg narodnog oslobodjenja i ujedinjenja, živeli u zabludi i samoobmani; pa — dosledno tome —, da li su oni zaista bili »velikani«, i ma pravom putu, ili su to naši savremenici koji hoće da poruše ostvarenje nacijonalnih koncepcija svojih prethodnika? Takren i tačan odgovor na ovo pitanje dat je u Farkašiću, kroz usta vodje nacijonalnog seljačkog pokreta, u rečima: da će se mašim sino-

vima i unucima »činiti čudne naše prepirke i naše razmirice«.

73