Nova Evropa

Како се код нас пише историја.

(Посматрачи » Калемегдана«.)

Проучавање људских група са становишта антропогеографског и социјолошког, те издвајање појединих скупина из њихове околине и наглашавање расних и типских особина, па разврставање народа и народних група у напредније и позитивније, за разлику од оних мање вриједних, данас је необично актуелно, и у строго научној и у публицистичкој литератури. Може се чак рећи, да је постало »модом«, будући да се — услијед слабе обавијештености широких читалачких кругова — јављају аутори који лаким пером, али лабавим доказима (а често и свјесно искривљеним изводима и наводима) обрађују поједина овака шитања. Они се не устручавају да се, често без икакве стручне спреме, упусте и у најсложеније проблеме из ове области, да их развежу и смуте, па да ик онда пруже својој средини начином који повлађује некритичном духу и погодује натонима њихове средине. С овом се појавом сусрећемо данас и у књижевностима свјетских језика ; али су »учењаци« и аутори ове врсте врло чести баш код нас, и то у посљедње вријеме све чешћи. То су понекад и они наоко озбиљни научни радници, који и високу — па и академску — каријеру стичу радовима и научним тврдњама прекројеним за љубав извјесној политичкој конјунктури.

Тако је, напримјер, сада у загребачкој средини погодно, да се бучно даје одушка својим симпатијама за аграрни сталеж, те да се притом нарочито наглашава припадност хиљадутодишњој култури; пишу се књиге о друштвеном развитку Хрвата у старије и новије доба, гдје се незналачки, на невјеројатно површан и не критички начин, расправља о питањима којих студиј сам по себи захтијева много година савјесна рада, толико много да такав рад свакако траје дуље него што траје било која политичка конјунктура у нашим приликама. Под звучним насловима објављују се писмени саставци с помоћу којих се, у виду тобож озбиљног научног расправљања, а стварно без темељнот знања о етнолошким, историјским, и правним односима нашега села, кљука мозак нашег писменог и полуписменог свијета бесмислицама о »аутохтоној сељачкој култури Хрватскога Загорја« (која треба да сав хрватски сељачки народ сачува од погубних утицаја западно-европске, а дакако и бизантинске цивилизације), и томе слично. У Београду

210