Nova Evropa

јечних прелаза и друмова, повлаче се у планине, постају збјегови, али чувају исту слику коју као да видимо кад читамо у Нићифору Грегори опис Струмице: »Слиједећи дан дођосмо у варошицу која као да лебди над облацима, а лежи на једном брду тако високо, да се људи који сједе на градским зидинама чине као птице кад се из низине одоздо горе погледа...« Извори нам говоре о претежно грчком житељству ових градова; но не крије ли се, под свемоћним грчким културним покривачем, многојезичност значајна у мимикрији Цинцара Бизантински писци, наиме, сувереним презиром прећуткују све што је варварско; али да јен међу Грцима било људи из тог круга, видимо већ на примјеру Нићифора Грегоре: ту грчка војска на дивљем планинском прелазу сусреће чуваре пута, који су, како нам их пластично Грк описује, прави Каравласи, Мауровласи, сточари-брђани, како их и данас у тим планинама налазимо. Учени Грк презриво говори о тим дивљим људима, њему је њихов језик посве неразумљив. Али се уза њ у грчкој војсци нашло људи који су се с тим непознатим становницима планина умјели споразумијевати, значи морали су познавати језик којим ти брђани говоре. Нису ли можда и ти грчки војници, који разумију и говоре влашки, поријеклом многојезични житељи Мегаловлахије%...

Бизантински писци, говорећи о варварским народима, износе њихове мане, а њихове обичаје извргавају руглу. Тако Кекаумен пише (у свом »Стратегику) : »Како је племе Влаха скроз невјерно и искварено, па не даје вјере ни Богу ни Цару ни икојему рођаку или пријатељу, него само настоји да свакога превари гдје може; како уз то веома лажу па и краду, и уз то се даномице код својих пријатеља заклињу моћним заклетвама и опет их лако кидају, док се међутим вежу братимљењем и рођачким везама и тако настоје преварити једноставан свијет, нису никада никоме сачували вјерности па ни старијим царевима римским... Они су кукавице и имају зечје срце па и кад показују одважност, ова настаје из њихова кукавичлука. Савјетујем вам дакле, немојте им никада вјеровати..« Уз презир према варварима, заједнички свим бизантинским писцима, Кекаумен изриче овдје и крајње неповољан суд о Власима, суд који у каснијим временима — још појачан нерасположењем Османлија слабих трговаца, према Власима као и према осталим левантинским промућурним народима, — поприма и словенско патријархално житељство и израђује га према својим односима.

214