Nova Evropa

ложени, као и посве отворени и чисти поклоници духа, сматрају да дух треба да води материју, да је дух она снага која — ако и није једина, т. ј. ако и постоји уз материју, — ипак треба да буде покретачем свег струјања и свих настојања у људскоме друштву. Поједине струје, да би што ауторитативније могле дјеловати на широке масе, изградиле су читаве системе, па су зашле и у сфере које никако нису подесне за рјешавање криза и недаћа на самој земљи, међу људима, и — наравно — начинили су велику збрку у идејама и појмовима, проповиједајући разне произвољне »идеологије«. Да је томе тако, најбоље доказује чињеница што су баш они који непрестано трубе о свом »материјализму« у ствари представници чистога идеализма, док су опет они који нас увјеравају о своме идеализму најпрњи материјалисти. Углавном, дакако, без обзира на поједине изузетке.

Данашњи љевичари (политички), дакле »материјалисти«, у својој су крајности пацифисти, — људи који увјеравају да се желе жртвовати за будућа покољења, за свога ближњега, и да скеле постићи да сви људи на свијету једном имају минимум по: требан за живот, те да сваки човјек, по својим способностима и по своме раду, дође на мјесто и на дужност који му одговарају. Да се постане »љевичар«, »марксист«, »материјалист«, није друго потребно до да се схвати ова »ицеологија«, да се дакле постигне извјесно духовно братство; јер признавање »духовнога братства«

и јесте коначно — идеализам. На другој страни, данашњи »идеалисти«, већином — како већ рекосмо — окупљени у разним таборима нацијоналиста, иако

тврде да су идеалисти, стварно су сишли дубоко са степеница идеализма. Они кажу и да су »нацијоналисти«, а исповиједају да се свака нација има бринути најприје за себе, да би постигла благостање унутар својих граница. Јасно је, према тому, да овај данашњи нацијонализам није исто што и нацијонализам од прије којих 50 до 80 година. Данашњи нацијонализам схваћа се поглавито са биолошком подлотом, дакле да једну нацију чине људи који су по раси једно, или су барем врло близу. Па како је данашња Европа расцјепкана на разне такове нације, то знатан њихов број схваћа своју заједницу овако, т. ј. признаје вишемање крвно сродство, дакле повезаност на основи крви, тијела, на основи материје; при чему и онај који тврди да не жели бити члан ове- заједнице мора бити њен члан, зато што има исту крв и дио је исте материје! А опет онај који је створен из

256