Nova Evropa

сељачки писци из руске аграрне револуције, мораће се задржати на дјелима овога писца.

Као умјетник, Панфјоров несумњиво заостаје иза Шолохова, другог крупног сељачког писца савремене Русије. Но Џанфјоров је типичнији, карактеристичнији за руско сељаштво, за његову масу, која садржи човјечанску језгру руске нације, у централном масиву Европске Русије. Шолохов одражава у првом

реду руску традицијоналну сељачку аристокрацију — донске Козаке, који су — из разних историјских узрока — стајали и у културном и у економском погледу на вишем нивб-у него основна маса руског сељаштва; у дјелу Панфјорова — као уосталом донекле и у дјелу Шолохова — пада прије свега у очи велика воља ка концентрисању, склоност к епичној обради свога предмета. Док огромна већина совјетских писаца, под утицајем опћих прилика и догађаја, трчкара с једног мјеста на друго,јраспарчава се, час идући, попут нових Хљестакова, по новоградњама, час ослушкујући под прозорима совјетских »пуртера« разговоре на тему о свакодневном животу, — Панфјоров се од самог почетка чврсто задржао на »зБрускама«, и у току десет година писао је само тај роман (у четири свеске); а грађу зањ је прибирао и о њему размишљао »цијелог свог вијека«: »Ја сам писао „Бруске« — рекао је једном Панфјоров — »надахнут интересом судбине народа; а писао сам ту књигу — велим то отворено — да помогнем својим дјелом народу, да би нашао најбоље начине борбе с непријатељем; да му помогнем снаћи се у комплицираним проблемима нашега живота. Маписао сам је да покажем: ево шта ствара револуција из народа, ево како је она преобразила бившег представника сеоског идијотизма (Никиту Гурјанова) у нова човјека. Тежио сам да дам такову књигу о сељаштву која би потресла читаоца, која би ушла у ризницу наше књижевности; тежио сам и чезнуо — чему сувишна скромност“ — надмашити Балзака, Золу, Ибанеса, Поленза, Успенског, те дати о сељацима књигу далеко бољу него што су је дали наши предшасници...« У овоме наводу, у његову ритму, све је карактеристично: и дубоки дах писца, и срчани али плодни напор, и — у руском — честе афирмације: »ја, ја, ја«... Већ се по њему даје наслутити писца, који има своју изразиту социјалну личност, који се не осјећа печалбаром или »гнојем револуције«, већ њезиним активним учесником и творцем. Као Јесењин, и Панфјоров воли, и сања о том, да у себи види сељака, мужика.

245