Nova Evropa

првенило на заставама —- то је сељачка крв, крв дјеце, стараца, крв која је текла вјековима... и нека на ту крв не забораве они који вичу, да сељаци црвеним караванама возе добровољно жито... «

Када су, на једном литерарном вечеру, пребицили Панфјорову, да је он у »Стваралаштву« одвише црно приказао глад (1932), да њезини сразмјери ипак нису били тако страшни, Панфјоров је — са не мањом енергијом него његов Гурјанов — одбрусио: »Тако могу да говоре само угојени политиканти ... и својим тврдњама само да штете државу... «

Кирил Ждаркин, са којим је замијенио Панфјоров Стјепана Огњева, јавља се — по замисли писца — синтезом снате, воље, и идејности. Но у ствари, Ждаркин је типични (и у том се састоји друштвено значење те фигуре) представник совјетске атрарне бирокрације, која је била одњегована од владајућих у доба колективизације, те се рекрутирала од имућних слојева села. У моменту када се појавила бура над селом, пред привредно активним елементима села била су два пута: пут кулака Плакуштчева, који је покушао — заједно »са свом великом мужичком Русијом« —- да да активног отпора присилној колективизацији; или пут Никите Гурјанова, који је — након дугог и неуспјешног лутања да нађе чаробну земљу »Муравију«, гдје нема колективизације, — ступио у колхоз и ту стекао, затим, почасну титулу »мајстора земље«. Млада генерација Гурјанових била је још вјештија: у те критичке године она је пошла на службу, у административни и партијски апарат власти... Иначе, Ждаркин је рођак Гурјанових несамо по крви него и по духу: повративши се из трађанског рата као комунист, он се спочетка дао био енергично на повећавање своје имовине, односећи се с презрењем и мржњом према »фантазијама« Огњева. Касније, радећи у фа брици, фаворизиран партијским апаратом — који воли људе под чијим се корацима још осјећа »прскање земље« — он прави партијску каријеру. Њега шаљу натраг у село, за предсједника »Брусака«; а ускоро, он постаје, с помоћу својих организаторских способности и успјешне ликвидације сељачког устанка, предсједником МТС (»машинско-тракторске станице«), која управља и господари свим колхозима једног рајона. У посљедњем дијелу романа, Ждаркин се враћа у град, на још више мјесто — секретара Партије. Благодарећи његовој енергији, у рајону су завршена два гигантска фабричка предузећа, он је већ и члан ЦИК-а (»Цен-

247