Nova Evropa

Два „назирања на свет“.

Доносимо ово мишљење — »ауторитативно-десничарско назирање на свијет«, како га назива писац, — са којим се из основа не слажемо. Нећемо ни покушати да побијамо његове наводе, јер су наши погледи на ове ствари познати читаоцима »Нове Европе«; а наше становиште у погледу народног споразума јасно је изнео Иво Колбе у претходном чланку.

Уредништво.

У овом часу сигурно није нарочито захвална ствар устати, ма само и принципијелно, против актуелног појма »споразума«; али је то утолико потребније, што се већ дуго времена сваког Хрвата који је против државноправног споразума настоји — логиком уличне дематогије — приказати као непријатеља Хрвата уопће и подупиратеља хегемонистичких тенденција извјесних београдских кругова. Да би наше становиште скроз објективно изложили, треба прије свега да апстрахирамо од свих осјећајних момената, па да постојеће политичке појаве код нас — било да се ради о различитим групацијама, програмима, или тенденцијама израженим више-мање разговјетним паролама —, сведемо на јасне и несумњиве идејне основице, из којих су оне никле.

Идући досљедно тим путем доћићемо без нарочитих потешкоћа до тога, да је актуелни појам »споразума« на државноправној основици типично чедо идејних концепција ли бералљ не демократије. Шрема тим концепцијама, сабиру се најприје захтјеви и мишљења појединаца, затим мишљења све већих нацијоналних, вјерских, регијоналних, па чак и политичких групација, да би се коначно једном испразном математском шаблоном, израженом у опћем и тајном праву гласа, дошло до наводно најсврсисходније конструкције државне заједнице. Дакле, теоретски узевши, просто се сумирају све тенденције које долазе одоздо, да би се без обзира на њихову разумну вриједност из њих и на њима саградила држава, практички несумњиво најважнији облик људске заједнице. Практички, дакако, ствари не изгледају баш посве овако, јер када би дословно све одоздо изражене тенденције дошле до изражаја код стварања и управ љања државном заједницом, онда бисмо у огромној већини случајева дошли до анархије. Међутим, савремена демократија и те како знаде да се прећутно пребаци преко њој непоћудних тенденција одоздо, и да их у случају потребе чак и силом ликвидира.

322