Nova Evropa

до овога стања: неправедна раздиоба добара међу државама и у самим државама, неправедно подијељени терети, права, и користи.

Дакле, нови живот имао би нам донијети једно преокренуто стање. Талијански публицист Гајда назвао је Енглеску и Француску »капиталистичким« државама, а Италију и Њемачку »пролетерским«. То је неко сликовито приказивање. Оно је донекле и одговарало стварности. Али ријешење није у томе, да те скупине велесила и империја — како се оне воле називати — измијене између себе своје досадање улоге. Није ријешење у томе, да »пролетерске« државе уђу у посјед богатих колонија, да запреме све улазе и излазе у затвореним морима и у отвореним океанима, да ставе у своју службу милијоне колонијалних урођеника, да им наметну на свој начин своју културу, да им одузму дио њихове зараде или чак и читаву; а најмање је у томе, да се стварају у Европи нови колонијални народи. Ријешење би могло бити, напротив, у томе: да се брише појам колоније, да се препусти сваком народу да управља својом судбином, да се све ненасељене земље отворе слободном усељавању, а све земље уопће мирном пословању и несметаној измјени добара, било са појединцима било са самим државама. Исто тако, тај нови живот, тај бољи живот — који мора доћи, и који се силом пробија кроз непрегледне запреке, да у крви ну огњу, у неизмјерним патњама и мукама, пробије себи пут и даде себи облик и садржај —, тај и такав нови живот неће се моћи остварити простим завођењем некаког облика државног уређења који и какав се извија, развија, и уобликује из примарно политичких, па друштвених и културних, прилика ове или оне велике силе. Не може напросто ради тога што се сви ти облици развијају и успијевају у становитој и одређеној скупини територијално-народној уз становите предувјете, који у цјелости нити постоје а нити могу постојати и код свих других народно-територијалних индивидуалитета. Осим тога, сви ти политички системи још су у развоју, па кад их посмотримо из историјске перспективе наићи ћемо на кривудасту црту која се више пута повраћала натраг, која је саму себе крижала да би стигла до оног још недовршеног што та имена у својој свеукупности данас представљају.

364