Nova Evropa

Da ostavimo postrani ovakav samopouzdani i pretencijozni — a u isti mah i savršeno netačni — uvod u članak o ratnoj književnosti: »Ima tri vrste knjiga o ratu: razmišljanja poput Vinjijeve „Veličine i robovanja vojničkoga poziva'; naturalistički prikaz poput Zolina „Sloma ; osuda rata poput Barbisova ,Ognja' ...«, pri kojem se nabrajanju i kategorisanju — mimo sve ostale vrste »knjiga o ratu«e previdja Sotovo celokupna naša romantička narodna junačka poezija, koja opisuje borbe i ratove; a za kojim uvodom sledi odmah druga, isto tako autoritativna a neozbiljna, konstatacija: da »>jedino u nas Slovena ima vedrih knjiga o ratu ...«! Pa da predjemo odmah na samu poentu članka: da će savremena »srpska ratnička književnost, iako plodna, ostati samo gradja za budućega pravoga umethika ...« Istu ovu misao izrekao je ovaj književni kritičar i u prikazu Dangićeve knjige: ali, dok Dangiću savetuje, da se zadovolji sa današnjim uspehom i da više ne piše, budući da postoji bojazan da će preći na takozvano »literaturisanje« i »književne pretenzije«, kod Aleksandra Gjurića smeta mu suviše »skromna književnička ambicija«, koja »ne stilizuje svoje pričanje, niti teži da mu 4А odredjeni umetnički oblik«, pa završuje novim ozbiljnim savetom i »opomenom« »našim piscima-ratnicima«, da i »popularna književnost ima svoje mere i stupnjeve, ispod kojih se ne sme spuštati...«

Ako ne treba ništa da ostane zaboravljeno: »nijedna bitka, nijedna smrf, nijedan jauk«, i ako naši savremeni rafnici-pisci pripremaju samo gradju za prave pisce, zašto onda da Jezdimir Dangić, koji — prema svedočanstvu baš ovog književnog kritičara — s odličnim uspehom vrši ovaj pripremni posao za »buduće umetnike«, ne napiše i treću i četvrtu knjigu svojih uspomen4 iz rata i ropstva” A ako је opet, za D. Gjurića i ostale naše pisce-ratnike, »krajnje vreme« da prekinu s popularnim pričanjem bez »odredjena umetničkog oblika«, pa da se s više umetničke ambicije i stila penju na viši stepen umetničkog stvaranja, — zašto savetovati Jezdimiru Рапшси da ostane pri »sirovoj gradji« i da se okani »takozvanih književnih pretenzija«? Zar će se ono što bi kod Dangića bilo »možda« »pretakanje i literaturisanje«, kod D. Gjurića i ostalih pretvarati — na opomenu kritičara — u »odredjen umetnički oblike? ...

381