Nova Evropa

njegovu priznanju, Rat nije privlačio Italiju zbog samog ratovanja, ni zbog viših moralnih pobud4 (»radi neodredjene perspektive političke filozofije«), već — da se izrazimo Salandrinim rečima — zato da, iskorišćujući srećnu priliku, kakva joj se »može biti neće više pojaviti u toku vekova, zahvati takve »suvozemne i morske granice, koje neće biti otvorene eventualnim osvajačima«, a koje će osigurati »talijansku vojnu nadmoć na Jadranu«... Istina, Salandra se buni što su mu, zbog tih njegovih »geopolitičkih« ciljeva, podmetnuli imperijalističke prohteve; ali se on od tih »podmetanja« vrlo nevešto brani...

I nakon svog nacijonalnog ujedinjenja (1870), Italija je postojano podržavala iredentistički duh u narodu. Prema Francuskoj, njezina su se priželjkivanja odnosila na Когziku, Savoju, i Nicu, sa Primorskim Alpima do reke Vara; prema Austro-Ugarskoj, na Cisalpijski Tirol i Istru sa Trstom. No pre Svetskog Rata, i nezvanična i zvanična Italija, mada je trideset godina podržavala savez s AustroUgarskom, ipak je osećala i obradjivala mržnju u mnogo većoj meri prema svojoj Saveznici nego li prema Francuskoj. "Tako se samo i d4 objasniti, zašto je San-Djulijano, desetog dana od početka Rata (11. VIII. 1914), telegrafirao u London svome ambasadoru Imperijaliju, da ovaj stavi do znanja Edvardu Greju, da Talijanska Vlada, iz »lojalnosti prema Austro-Ugarskoj i Nemačkoj, iskreno želi da se drži savesne i nepristrasne neutralnosti, no s obzirom na opasnost koja može proizaći za Italiju zbog poremećaja teritorijalne raynoteže na Balkanskom Poluostrvu, na Jadranu, u Sredozemnom Moru, i uopšte u Evropi, kao i s obzirom na ne manju opasnost koja može proizaći za nju usled duboke mržnje u Austriji i NemačkoJ, izazvane zbog njezine ncutralnosti, Talijanska Vlada smatra mogućim, da će se morati odlučiti, da uzme učešća u ratu u društvu Engleske, Francuske, i Rusije...« Tom prilikom, Imperijali je dobio upustvo da, neuvlačeći svoju Vladu ni u kakve obaveze, može u SVOJE ime navesti razgovor na glavne tačke eventualnos dogovora. Ali Foreign Office, neodstupajući od svojih tradicijonalnih navik4, vešto je izbegao San-Djulijanov maneva?; Edvard Grej, iako je saslušao Imperijalijevo saopštenje s očitim zadovoljstvom, odmah se ogradio: da se pregovori o spora-

18