Nova iskra

Страна 10.

Врој 1.

али како је баш у то време у двору у Лупискурама госиодар спремао за неки лист опширан и исцрпан чланак: „0 праву продаје пића за дворове као о основи друштвенога поретка", а томе је Војтек и пехотице потпомагао увећање друштвеног капитала, и то тим пре што је продаја, и ако је паланка, била баш у дворским рукама. Еад је тако потпомогао пет пута узастопце, заборави .Фењер у коме се свећа била угасила, али узе полууспавану девојчицу на руке и рече: — Хајдете, вештице ! И жене су поспале у куту, те нико не испрати Мариеју. Једном речју: мајка јој је остала на гробљу у Лупискурама а она је ишла у Љешчин.ец. Иза1)оше, седоше у кола. Маргула викну на коље : „Хааајд!" и кретоше се. Санке су се с почетка тешко буљале по паланачком блату, али се ускоро дохватише белог и пространог поља. Вожља је ишла лако, скоро се и не чујаше како саоници клизе по снегу. По некад само кољ Фркне, по некад из далека, веома из далека допре лавеж паса. „Ишли су, ишли. — Војтек је терао коње и певушио полугласно: „Сећаш ли се, лоло, шта си обећавао"; али за мало, па умуче и поче да клања. Прекретао се на десно и на лево. Сањао је да га у Љешчињцу туку по леђима што је изгубио пакет с писмима, те се с времена на време будио и говорио : „Триста му!" Марисја није спавала, јер јој беше хладно. Широко отвореним очима гледала је бела поља, која су јој сваки час заклањала тамна леђа Маргулина. Мислила је у тај мах како је мама умрла, и мислећи о томе сећала се врло добро бледога и сухога лица маминога са избеченим очима — и иолусвесно је осећала да је то лице веома, веома волела, да га нема више нити ће га икад бити у Љешчињцу. Та видела је својим очима како су је закопавали у Лупискурама. Сетивши се тога, хтеде да заплаче, али како су јој зебле ноге и колена заплака се од зиме. Мраза до дугае није било, али је ваздух постао оштар, као обично кад се одјужи. Војтек је имао бар у желудцу велику количину топлоте којом се снабде у лупискурској крчми. Господар Лупискура је боме с правом ириметио „да ракија зими греје и пошто је она једина утеха нашега народа то , одузимајући великим носедницима могућност искључиве иродаје, дакле искључивог тешења народа, одузима им се и утицај на народ." Војтек је у тај мах био толико утсгаен да га ншпта није могло сневеселити. Није га сневеселило чак пи то, гато су кољи дошавши до гауме, најпре смањили корак, ма да је пут у гауми био много бољи, а за тим ударивши у страну претурили саонице у гаанац крај пута. Пробуди се до душе али не разумеде добро шта се десило. Марисја га поче гурати. — Војтече! — Шта кречиш? — Претурили сте. А Војтек упита : „Је л' стакло ?" и зарка. Девојчица седе крај саоница, склупчи се и сеђаше тако. Али јој лице наскоро сасвим озебе, те поче опет гурати спавача : — Војтече! Нема оДговора. — Војтече, хоћу кући! А до мало опет: — Војтече, иначе ћу поћи пегаке .... На послетку по1)е. Чинило јој се да је до Л>егачињца врло близу. Сем тога знала је пут, јер је сваке

недеље њиме ишла с мајком у цркву. Али сад је морала ићи сама. У гауми је снег, мимо југовину био велики, али је опет ноћ била видна. Снежни одблесак мегаао се са бледом светлошћу облака, те се пут видео као на дану. Марисја, гледајући кроз мрачну шуму, могла је врло далеко догледати црна и укочена стабла која су се јасно оцртавала на белој подлози. Тако исто је јасно видела како је снег прионуо дуж стабала. Неки свечани мир је владао у шуми и давао је детету храбрости. На гранама је било пуно леденица, а с њих је капала вода, једва чујно ударајући о гране и гранчице. Али то је био једини глас који се чуо, иначе је свуд около мирно, тихо, бело, немо, глухо! . .. Ветар није дувао. Гранчице покривене снегом нису се ни помицале. — Све је спавало зимњим сном. Могло се чинити да је и снежни покривач на земљи, и цела нема и оснежена шума, и бледи облаци — да је све то чинило неку белу целину — мртву. Тако бива кад је југовина. Једини жив створ, који се кретао као мала црна тачкица у сред ових немих величина, била је Марисја. Добра, мила шума! Ове капље са леденица можда су сузе за сирочетом. Дрвеће овако велико а овако милостиво према детету! — Само самцито, овако неЈако, јадно, у сред снега, ноћи и шуме гаца поуздано, као да нема никакве опасности. Изгледа да се јасна ноћ брине за њу. Има у томе неке велике сласти кад се нешто сићушно и слабо предаје и поверава тако огромној снази. — Девојчица је ишла већ доста дуго и најзад се умори. Сметаху јој тешке, сувише велике чизме у којима се љене ножице непрестано спотицаху. Тешко је било извлачити таке чизметине из снега. Уз то није могла ни рукама слободно мицати, јер је у једној испруженој и укоченој држала оних десет грошића што јој даде Куликовица. Бојала се да их пе испусти у снег. По неки пут почињала је гласно плакати а затим је нагло прскидала, као да хоће да се увери е је ко не чује. И доиста шума је чула. Капл.е са леденица падале су једнолико и некако жалосно. Сем тога можда је чуо још когод. — Дете иде све лакше. Да неће да залута ? Откуд! Пут, као бели, пшроки трак који се сужава у даљини, лежи јасно између два зида црних дрвета. Девојчицу поче обузимати неодо.љив сан. Сврте с пута и седне под једно дрво. Капци јој се сами затвараху. У једном тренутку учини јој се да ио снежној белини мама иде к њој с гробљанске стране. Нико није ишао. Дете је ипак било уверено да неко мора доћи. Ко ? — Анђео. Та зар није стара Куликовица говорила да њу анђео чува. — Марисја га је познавала. У кући, у мајке је био један насликан с крином у руци и са крилима. Доћп ће сигурно. Капље са леденица чују се јаче. Можда то његова крила обарају капље. Мир ! Доиста неко иде. Снег, иакојемек, шкрипи јасно, кораци се примичу и примичу се тихо али брзо. Дете радосно подиже сањиве трепавице .... 111та је то !! Некака сива троугласта глава , с усправљеним угаима, гледа пажљиво дете .... страгана, гнусна.... С иољског и-ревео Лазар Р Кнежевић. ■ (С?чО>