Nova iskra

Отрана 136.

НОВА И С К Р А

Број 8.

Г УРУ У место кафо, само ако би се ово свидело маленој Холандији . . . „Дакле, није га „христбаум" потресао, но холандске колоније" ! помисли нерасположено секретар. — Приметих, рече секретар,— да се Вама, ексделенЦијо, допаде дечак који се дивљаше играчтсама ? . . . — Дабоме, то беше момче добре грађе! одговори кнез са осмехом човека који зна какво је месо добро за топове. — Учинило ми се чак, да сте имали, кнеже, вољу да му поклоните пајаца? — То не.... Али сам му учинио бољи поклон: незадовољепу жељу. Чим више оваквих жеља код нас, тим боље за нас. — ТТре једанајест година у Версаљу Вагаа Ексцеленција поклонила је једну лутку малој Францускин.и ? — Јер видиш: чим више задовољених жеља тамо, тим опет боље за нас." Секретар постаде тужан, јер са правом нагађатпе, да у земљи у којој један малишан узалуд чезне за пајацом, а велики канцелар за холандским колонијама : секретари, у место гратификације, могу добитп на Божић поклон — из неподмирених жеља . .. ." После многих малих новела, Прус поче да пише и всће нриче, међ којима су најбо.ље : „Душе у невољи " и „Талас се вратио !" силуете варшавских типова живе и пуне артистичких нианса, али у којима се још не види савршена архитектура, која нам тако мајестатичпо импонује у последњем Прусову роману: „ Фараон ". Помимо мноштво замршених ситуација, укрштених интрига, Фараон је прозрачан као кристал. „Фараон" износи 3 велика свеска па ипак нема ничега излишног ; речено је само толико колико је требало. Али још пре „Фараона" указа се дело, које у свој својој зрелости обелодани Прусов таленат. То бешо „ Плацувка " („Стража") у којој је Прус генијалним потезима описао пољског сељака, али не онаквог сељака какавје идеал усијаних глава агитаторских, не, сељака — скота како га нредстављају аристократи, него сељака истинског са свима љеговим врлипама и махнама, мало флегматичног, ал' ипак страсног, који ће за добро вратити добрим, а који се за зло страшно своти. А пре свега сељака, код кога је љубав према земљи нешто елементарно. Да је Слимак продао земљу Немцима, који му је хтедоше добро гглатити, био би са својом породицом богат и срећан. Али овако, због свога тврдоглавства, које оп и љегова славтга „баба" сматраху за највећу дужност, за ствар свету и непоколебпу, — пропаде им све. Жена Слимакова није чак мирно ни умрла, док јој се муж не закле свим на свету да своје очевине неће никада оставити. Сва „Плацувка" („Стража ") написана је са великом маестријом. Осим саме Слимакове, изврсна је пијана баба Собјеска и сироти „шанта" — Маћек. Овакве типове познаЈе свако у Пол,ској, они се налазе у сваком пољском селу ј ал нико их до Пруса не знаде ухватити и овако их природно а нримамљиво овековечити. А ситуације?... Ко не осећа суза поред Прусова хумора, кад добар али лакомислени и ветрењасти снахија, опијен игром и алкохолом, продаје своју дедовину у антракту шумне мазурке .... Пли старо-пољски „кулиг" кад путује, ноћу, зими, по клизавици .... Али најбоље, најтачније, најкарактеристичније описан је унутарњи, породични, кућевни живот сељаков. Ко се још не сећа како се Слимак ценка са својим кумом Гроховским о краву и који му је најзад уступа јевтиније због тако оригиналних разлога : „А где је Гроховски ? упита Слимак мало веселијим гласом жену, пошто га ладна вода мало расположи. — Оде. — А како с парама ?

— Платих му. Али не хтеде узети тридесет три рубље, него тридесет и две ; јер, вслн, кад је Господ Исус Христос баш тридесет и три године живео на свету, па и за краву онда није лепо толико исто узимати...." Својом „Стражом", Прус мал' гато не говори : „да док има пољских Слимака, колонизација у Познанској није бага тако опасна ... ." После „Плацувке" појави се нови роман „ Лутка", из варгаавског живота. У њему је разрађена теза : да човек, ма колико био самосталан, трезвен и учен, не мож.с живети само љубав.љу ка својој идеји — како су говорили пољски другатвени делатници •— потребна му је н л,убав идивидуална и да предмет ове љубави може са свим не одговарати чврстоћи његова характера и подобностима његова ума. Вокулки — паметан, спреман, предузимљив, чио, енергичан и духовит човек који има сам себи за све да захвали, зал.уби се у лепу, ал' бездушну и пусту аристократску „лутку" Изабелу .... Са несравњеиим талентом Прус описује процес тровања љубавном манијом ове крешсе дугае. „Лутка" занима читаоце богаством садржине, разноликогаћу егшзода, чисто пародним колторитом, — ал'јепогрешна у .грађењу Тако истим махнама артистичне архитектуре одликује се и велики роман : „ Еманциаанткиње." То је огромна галерија женских типова, ниансираних снагом и великом деликатношћу цртежа. У начелу Прус цени корисност женског рада, велики је приврженик мисли: да жена може и треба да се гаколује, да се умно развија, ал' мисли да се тип пољског женскиња не може слагати са крајњим назорима западних „феминисткиња". Последња повест Прусова „ Фараон " пис.ана је против његових естетичких теоријА : писац беше вазда противник т. зв. историских романа. Али кушајући своју снагу и на овом ггол.у, ГГрус је доказао, да историски роман може бити срество за исказивање врло дубоке замисли. Фараон зато осваја читаоца, гнто су личности у том роману веома реалне. Узмимо само два главна јунака : Рамзеса и Херхора. Прва је природа богата, али незрела. Као вођ Рамзес бегае одважан и мудар, алн прек и лакомислен ; има врло добро срце и узвигаени, небанални осећај праведности, ал' у случају гнева не зна да влада собом, идеални његови полети муте му непрестано односе са искусном и лукавом кастом свегатеничком. Херхор напротив : миран, проництг.ив, савршени дипломата, нема можда полета и генијалности Рамзесове, али је практичан, искусан и познаје своју околину. Лобеда Херхора над Рамзесом није превага добра ггад злим, него је (управо) превага разума иад фантазијом, прозе над поезијом у политици. У политици ваља бити ладан . . .. У „Фараону" Прус описује све слојеве тадагпн.ег јегипатсгсог другатва, а сваки и.егов тип има жел.е и тежн.е шгдивидуалне, ал' и жеље опгпте, кастинске. Ова црта обележена јс са баснословном прецизпошћу. Престолопаследпик, на пример, и прост сељак нс личе ни мало један на другог, ал' имају неке једнаке симпатије и антипатије : обадва, рецимо, сматрају за светињу мајестат Фараонов, обадва мрзе Асирце. ВеомаЈе артистичко и недостижно пгто у мноштву разних типова и ситуација нигата не долази изпенадно (нпр. сам свршетак), но као логична последица овог или оног узрока. Уобразиља Прусова славила је у „Фараону" велики триумф : како су му красне, дивне, бајне и заносне египатске легенде! Ко није пратио са највећим занимањем оригинално лутан.е свештеника Сета за благо у лавиринту. Прус тако живо и пластично описује лавиринат, као да му је то добро позната каква варпгавска старина . . , . Сумирајући све гпто смо досад рекли, Прус је, за сад, један од највиђенијих писаца пољске литературе. На истој висини стоји само Сјенкјевич. Разлика је ипак велика међ њима. Сјенкјевич је раг ехсеПепсе колориста