Nova iskra

Страна 196.

НОВА ИСКРА

Број 11.

доирегае његови пјзоизводи . Суђења таквих туђинада драгоцена су нам, јер их не ствара родољубни жар. »Ваша појезија,« рече ми једном Мериме, нознати француски нисац и Пушкинов поштовалац којега је називао, мал' да пе у присуству самога Виктора Ига, највећим несником своје епохе: »ваша појезија тражи пре свега истину а депота јој сама по себи долазн ; наши песници, иапротив, иду са свим противним путем : муче се и брину за ефекат, досетку, бдесак; а ако им се уз то јави и могућност да не вређају истину, можда ће се, тек тада, и њом послужити.« »Да, Пушкин је био централни уметник, човек непосредно близак сржи народног живота. Тој његовој особини треба додати и ону моћну силу самосвојног нрисвајања туђих облика, силу коју нам и туђини поштују и цризнају, истина нод маловажним именом : моћ асимиловања.« »Све је то тако .... Али можемо ли ми по праву иазвати Пушкина националним песником, у смислу свеопштег (ова се два израза често мешају) као што називамо Шексиира, Гетеа, Хомера? Пушкии није могао све учинити. Не треба заборавити да је он имао извршити два посла који су у других народа веком и вековима раздвојени, т.ј.: утврдити језик и створити л и т ер а т у р у. Поред овога он је био још и такве несрећне судбине каква стално и злурадо гони иаше избранике. Није навршио ни 37 година, а она га отрже од нас. Није могућно без дубока бола, без тајног ма и неонравданог негодовања читати речи у једном његову писму што га написа на неколико месеци пред своју смрт: »Мој а се душа шири: ј а о с е ћ а м д а м о г у с т в а р а т и !« Стварати ! А већ се дило оно нроклето зрно што је требало да учипи крај бујној моћи творачкој !« »Међутим ни Пушкииа не мимоиђе судбина зачетника уметника-песника. И он је осетио хладноћу сувременика; а доцнија колена још се више удалише од њега, јер не осећаху у њему потребе, не васпитаваху се њиме ; тек од скорог времена опажа се иовратак к његоној иојезијн. Пушкин је и сам предосећао ту хладноћу ондашн>е публике. Као што је знано, он је у иоследњим годинама свога живота, у најлепшим годинама свога стварања, остављао у свој нортФељ и такве производе као што су »М$динн Всадникг« Да је све то Пушкин наслућивао, доказ је његов познати сонет »Песнику«.... Не могу се отети искушењу да не украсим тим песничким златом свој бледи и слаби нрозни говор. Нек народне хвале холост ти не буде, Увехнуће љубав коју иарод нуди, Чућеш суд будала, смех гомиле луде Ал' ти сталан, хладан и спокојан буди ! Ти си цар и владар ! Живећ сам се снажи М слободан ходи куд те тежње воде, Најмилијих мисли усавршуј плоде А часноме раду награда не тражи. У теби су оне! Имаш свога суда, Њим оцењуј строго дела свога труда. Вуде л' суд повољан — и награде има! Остав' масу нек се против њега бори, Нек иљује на олтар где твој огањ гори, И нек у незнању троножац ти цима!

МАЈА ПУшкин

1828

<С©3'

чЈашто си ми дат, животе, Дару ташти и случајни ? 11 зашто те на смрт црну Осудио удес тајни?

Ко је мене вражјом влашћу Из ничега свету дао, Задахиуо душу страгаћу А дух сумњом узрујао ?

15|V 99.

Дух ми празан .... срце пусто .... Нигде циља преда мноме; Монотони гаум живота Тегако пада срцу моме.

Вера.

АМАЈЈ1ИЈА — А. С. ИУШКИН —

Т,

амо где се морс ниЈа, Вечно стеље занљускује, Где тонлије месец сија, Где се Турчин наслађује У харему дивних вила, Тамо ми је једног даиа Амајлију поклонила Врачарица непознана. Тад ми рече жена мила: Чувај ово док те траје, У њој јесте чудна сида Љубав ово теби даје. Ал' од вала и од гроба, Од болести и од змија Неће тебе у то доба Спасти моја амајлија.

Нити ће ти подарпти Силно благо са истока, Свет ти неће покорити Што верује у нророка, Нити ћете с топдог југа У завичај да поврати, Да загрлига даљног друга, Не може ти иомоћ датн. Ал' лукаве када очи У срцу ти плам пробуде, У тишини благе ноћи Кад те лажно усне љубе АмајлИја моја тада Од срдачних нових рана Сачуваће тебе мдада, Мили друже с даљних страна, Д. Ј. Димитријевић.

Р А 3 Н О — Цушкинова п р о с д а в а у 'Г а в р и ј с к о м Д в о р у. Велики руски народни иразник у спомен А. Пушкину прослављен је на Спасов-дан у дворанама и врту Тавријског Двора у Петрограду оригинално и веома допадљиво. Свечаност је природида руска Књижевно-Уметничка Заједиица. У Ирограму су биле две опере чија су либрета из Пушкинових радова. Једна је »Бахчисарајски Фонтан« коју је компоновао Аренски, а друга »Алеко«, из Пушкинове поеме »Ц и г а н и«, коју је компоновао Р а х м а н и н о в Поред ових двеју опера била је и велика процесија разних типова из Пушкинових дела (око 400 лица) која је прогала кроз дворнице а за тим и кроз врт, Из врта су поново ушли у дворницу и суделовади у апотеози којује удесио познати уметник Н. Н. Каразин. У свечаној дворници била је огромна Пушкинова биста коју су израдили ученици вајарске академије под надзором академичара В. А. В е кл е м и ш е в а. Окна су у великој дворнпци била застрта великим паноцртежима из Пушкинових дела а од познатих уметника К р и ж и ц к о г (»Светогорски манастир«), Коидратенка (»Село Михаиловски«), С а м о к и га-С утковске (»Јевђениј е Оњегин«), Овсјаникова (»У Лукомор.ју дуб је зелени ....«) и С а м о к и ш а (»Полтава«). ■— Пугакинска и з л о ж б а у Ц а р с к о ј А к а д е м и ј и II а у к а у II е т р о г р а д у. 0 свечаности Пушкинове стогодишњице свечано је отворена у Петрограду издожба оних ствари које су везане за име великог цесника. У изложби су ови одсеци : 1. А у т ог р а ф и и ф о т о г р а ф с к и с н и м ц и н е к о л и к н х о р и г и н а лних аутограФа — у свему 93 комада ; 2. Ж у р н а д и — 21 комад ; 3. Д е д а и и з д а њ а А. С. II у ш к н н а — 51 комад ; 4. А дјианаси, адбуми и зборници — 28 комада; П ортрети и нејзажи — 525 комада; и, најзад, некодико лично Цушкинових ствари. Ових ствари пема много али су нуне значаја. Најтужније утиче оно несрећно оловно зрно које цре времена нрекиде Пугакинов живот. Зрно је лоптичасто, а стављено је у златну хранионицу. Ту су и Пушкинова три прстена. 'Гује знаменити прстен »Амај лиј а« (види песму у овом броју) који му покдони кнегиња Воронцова. Овај прстен доцније пређе у руке В. А. Жуковскога, а његов син поклони га И. С. Тургењеву. Ту је Пушкинов прстен који је данас на руци Великога Кнеза песника Константина Константиновића ; и на нослетку Пушкинов прстен што га беше дао за лутрију у дому Рајевских, а који доби М. Н. Рајевска, доцније кнегиња Волконска. Осим ирстена ту је и сребрн ковчежић са Пугакиновом косом; ту је Пушкинова мастионица која представља гроб Наполеоиа I; иа гугачије перо којим је иисао и, између осталих ствари, и сабља коју је песнику поклонио кнез Паскевић. У множини Пугакинових портрета пајвећу пажњу нривлачи иортрет који је 1827. године масиил бојама радио В. А. Тропиннн а 110 поруџбини С. А. Соболевског. Дуго се мислило да је овај највернији Пугакинов портрет изгубљен, докле га ире кратког времена не нађогае и тако сачуваше верпи лик генијалнога песиика.

»НОВА ИСКРА« издази 1. и 16. у месецу. — Цена : на год. 16, по год. 8, четврт год . 4 дин.; ван Срвије год . 10 фор . иди 20 дин. У ЗДАТУ. — ПреТПЛАТА И СВЕ ШТО СЕ ТИЧЕ АДМИНИСТРАЦИЈЕ ШАЉЕ СЕ ПаРНОЈ РадНК. ШтАМПАРНЈИ, КнЕЖЕВ СпОМЕННК бр. 7.

Влаоник и уредник Р. Ј. Одавик.

ЈГагна Радикална Штампарија Кн. Сподј. бр.