Nova iskra

СтРАНА 368.

НОВА ИСКРА

В рој 22. и 23.

и посркући, шешир у једној руци, чашу у другој, ириближи к н.ему, кдањајући се. — Ви сте маркиз Франсоа ди Брео, ако се не варам ? . . . Познао сам вас одмах, чим сте угпли, по слиди коју је Лујза увек носила со бом. Стаде док не остави своју чашу на сто ди Бреа који на мах поста врло блед, потом се представи иретендиозним и звонким гласом: — Ја сам Деварен, капелник, музичар Деварен, Нидермајеров ученик, композитор Ламартинова Језера и многих других песама ... али опроститс, Господине маркиже, ја вас узнемирујем. Ви желите можда на пратљу... зар не ? Без сумње је било као и с нама . . . забранили су вам да лрисуствујете . . . А зашто ? . . . Мени, редимо, још и разуме се; ја сам био Лулин порок, њезино понижење. .. Али вама, па овој сиротој деди . .. јер ово је мој пород, ова девојчура с главом као у болесног зеда, и ови сметпни дерани с панталонама до земље . . . зашто њих казнити, нитам вас, зашто им не допустити да прате до гроба ону која је била тако нежна спрам њих ? . . . То није због љихова рђава одела ? Ето видите, Господине маркиже, деца су обукла све ново због пратње .... Ни паре није више остало у кући; све сам истресао, само да наша пријатељица буде достојно ожаљена. Мало сам час мојој малој рекао: „Нек твоја браћа више ни трунке хлеба од мене не траже, ја им га нећу моћи дати . . Заслади горчину ове изјаве добрим гутљајем апсинта па настави: — Не жалим овај трошак, деца морају носити црнину за својом матером, а Лујза Федора била им је права мати .... Ради њих сам и постао њен .... љен . . ., но оно што сам био. Јер је чудно да је овакав јадан музикант, овакав бедни пропали дар као што сам ја, могао постати љубавник ове велике уметнице, овога божанственог створења које је имало пред својим ногама, крај своје ностеље, банкаре, краљеве, кнежеве и којој су писали луда љубавна писма највеће позоришне снаге .... Ево вам историје ове ретке среће. То је било неколико месеца пошто је оставила Француску Комедију; пошто није имала новаца морала је пристати да обиђе купатила у Вишиу, у Роајату, у Ес-ле-бену где је представљала своје најјаче улоге, у Дори, Фруфру, Диани де Ли, Посети. Баш сам у то време дириговао оркестром у Вишиу, без особитог одушевљења, морам признати. Моја ме је жена баш тада оставила, побегавши с мојим првим виолинистом, који је хтео само да је исмеје и да је насади. Тако сам увек био у хотелу сам с моје троје деце од којих двоје млађих, ови мушкарчићи, тек су били проходали и проговорили. Срећом кћери ми беше девет година ; у то доба, према судбини, оне су или срам или мајке. Ова овде, видите је, има већ две године како својој браћи спрема у вече супу с млеком, како их свлачи, како их меће у кревет и успављује каквом лепом причом, па онда бојећи се да се не запијем после представе, долази у позориште, у оркестар, седне крај мојих ногу на клупу и чека крај. Кад би представа дуго трајала, ја сам осећао, дајући такт, како њена глава наслоњена на моје колено постаје све тежа и тежа. На једној проби за Фруфру, Федора, која ми до тада нитсад пије ни речи

! рекла, дође на крај позорнице и заклонивши рукама у рукавицама своје очи од светлости с рампе, рече ми: „Чујете, Деварене, пошљите вечерас своју ћерчицу у моју гардеробу, тамо ће моћи слађе спавати него у оркестру и на вагаим дрвенастим коленима . .. ." Кад је добила сестрицу, сети се да. би се мала браћа у хотелу могла пробудити и уплашити се што су сама у соби. С тога доведе и малишане да спавају са сестром, код ље, а кад су већ ту била сва деца, дође и тата.... Ах! јединствена жено, да сам те раније срео, шта би ти начинила од Гастона Деварена, најмилијег ученика Нидермајерова! Али је већ било касно. На што нове рукунице на старим таљигама? Нико није читао оне књижице мелодија које је издавала ова племенита душа, нико није слушао мој ораторио који је о њену трошку извођен у цркви Светог Евстахија. Све ми је то убило вољу. А и она, сирота жена, није баш марила за животом ; баш неколико месеца пре беше је оставио Господин маркиз . .. , Он се поклони, с чашом у руци и заокруженим лактом као да исправи тривиалност израза, па продужн: — Кад је наједанпут прснуо резервоар енергије, младости што сте неколико година били за н.у ви који сте јој повратили таленат и успех, она се је нашла на ивици двоструке старости: старости уметнице и жене. Уз то дође и болест. Код оваких Госпођа, рекао сам, болест је само видљива Форма за страшну досаду, жаљење за дражима којих нестаје. Кад сам упознао Федору, њој је било више досадно но што је била болесна и она се одала морфијуму. Рекох јој како је то пиће лудо и јадно, и како, кад већ хоће отров, ништа није бољ.е него добар апсинт .... И с оближњег стола узе боцу с апсинтом, идокје дршћући пунио своју чашу до врха, с тржишта пред црквом чуло се како снажни сеоски гласови, слабо дотерани, певају погребно песме , праћени дубоким звуцима офиклеида и равномерним удараљем мртвачкога звона. — Брзо, Мели, викне лијаница својој кћери, има још времена; води малишане у цркву.... Чекаћете док сви не уђу а ви ћете клекнути гдегод у кут, сасвим у кут.... Само морате ући, разумеш. Нико вам не може то да забрани.... И распаљујући се при помисли да би им иста зла воља могла забранити да уђу која им је затворила и мртвачку кућу, махао је стаклетом у руци и викао напоље: — Не покушавајте! ах, не покушавајте. Заплашена овим алкохоличним гласом због чијег је несрећног праска толико пута морала ноћи бледети и скакати с постеље, велика се сестра пожури на поље с браћом који су мислили само на хлеб и сир остављен на милост и немилост осовима, и жалостиви отидоше у цркву. Кад се стао приближивати спровод, ди Брео, узнемирен већ само Девареновом појавом, диже се дубоко потресен, и заклањајући се иза полуотворена прозора, гледао је како се примиче, ношен на рукама, сандук под кићанкастим покровом, иза високог сребрног крста, иза двоструког реда светлуцавих свећа и дрхтавих гласова. Како је тежак овај мртвачки сан ! Ето требало је четири снажна и развијена човека, четири сељака који су се мучили и смењивали да пренесу ову женицу, ову малу мртву звезду, од куће до цркве, од цркве до гробља. На*