Nova iskra

Број 22. и 23.

НОВА ИСКРА

Страна 365.

беше живот у старим јелинским општинама. И ваздух, којим дигае, има мање животне снаге. Личност је одвојена, и губи вредност. Одвојен од земљигата, на ком се некада развијао, ношен тамо амо по бескрајној пучини временској и нросторној, његов се партикуларни живот све већма удаљује или у се повлачи, и губи се у више или маае умноме егоизму, који не да маха да се развију љегове највише моћи. Човека ништа не веже за спољашљи свет и поред интереса у .практичноме животу осим примамљивог уживања и дилетантско радозналости. За оне је одабране и сама религија, која некада одушевљењем пуњаше срца, ништа друго до митологија. С пропашћу отаџбине нестало је и патриотизма. Само људе од заната интересују ратни послови. Политика се претреса у кабинетима неколицине владалаца. У разним књижевним врстама траже двор, учени људи, песници, пријатељи књиге просто забаву, да прекрате време. Целим друштвом овлађује нека врста практичнога епикуризма. Вигаи су изворн инспирације усахнули, и тако је литерарна и уметничка декаденција неизоставна последица моралнога опадања. Једном речју дотле је књижевник био човек, сад постаје књижевним човеком: а то је назадовање. Свеколика је ова литература из доба опадања па папиру. Она долази не из народне средине већ из музејских уточишта. Од тога су доба готово сви песницп библиотекари. Инспирација им долази, кад са старих ру г кописа стресају прашину. У својој души не знају за утиске, које би добили из природе, од божанства, од светских појава. Они сад траже импресија у књигама и у туђим импресијама које су други одонуда добијали, зато су се трудили да их на вештачки начин оживе у себи. Као год што, су поступали у археологији, тако су стали поступати и у поезији. Како им се кад свидело, узимали су ову или ону врсту књижевну, па су је обрађивали. Не узимају, дакле, према потребама духова свога времена одређени облик уметности, на који им указује она широка струја имагинације и осећаја што уједно доба свуда господује. И онда, кад не пристаје ни лирски ни епски облик, писаће вам они оде или епопеје; свеједно било о тројанскомерату било о аргонаутскомпредузећу. Славиће богове, у које вигае не верују, и јуначка дела, која у њих не изазивају никаквих осећаја, и ни мало не буде национални нонос. Између д@ла, на која се угледају, и копија које дају, биће управо у томе разлика, што прва кипе бујним животом, друге су мртворођена дела у којима нема никаквих човечанских осећаја, прави занатлиски радови, створени вештачким путем, без духа, само вредни онолико, колико уложени труд њихова радника. То је исто и у историји. Било је и прошло време, Кад је Херодот црпао из уста самога народа, непосредно, традиције, када је Тукидид с горком тугом и мужанственим осећањем излагао догађаје, којима је сам био очевидац, и који су задавали његову родољубљу крваве ране. За своје приповедање сада. историк узима грађу из текстова. Он прибира, пореди, компилује. Тражећи истину, руководи се рационалним принципима, методима и идејама, чија се вредност није могла испитати у стварности. У њега нема ни мало смисла за стварност и, за њезино разумевање. Такви историци као војници, као дипломати и као политичари ни мало не разу-меју, нити схватају интереса великих градских општина, нити знају како се ваља држати с људима. Зар се може тражити од Грка, који пише историју Рима, да с осећањем пише? Је ли, дакле, необично што је ова историја хладна, без осећаја? Она је штура, јер у њој није ухваћена суштина: акција. То је исто у реторици, у критици и у граматици. Када — како вели Фенелон ■— „све стајаше до народа, а на народ утицаше беседа — реч", и беседник постајаше онда, кад своју реч држаше на јавноме месту ; али када престаше да решавају народне ствари на „агори" — (тргу), учитељи беседништва

изумеше многобројне и разноврсне а „непогрешиве" рецепте да науче своје ученике да беседе, и ако зато никад не ће добити згодне прилике. Док су књижевна, дела кипела новом новцитом имагинацијом, ником на ум не падаше да их каталогизује. Сада их испитују, тумаче, изучавају утицај њихових идеја, језиковни им облик и тајне ритма. Свуда теорија ступа на место практике, апстрактна идеја место живе ствари, уместо стварања јавља се ретроспективно изучавање. Није без узрока, гато циглим умним средигатем постаје Музеј са својим одељењима, пуним књига, с читаоницама и професорским катедрама. Елементи некадашњега грчкога живота сада су постали музејски куриозитети, које прибрани и суморни чувари урећују, обележавају, и чисте од прашине. Књижевнику су цигло приступни за посматрап.е лични његови осећаји, њих он износи на видело, ако су такве природе да публику интересују, нарочито пак најиндивидуалнији осећаји: л ^убав. Описивање љубави заузима врло мало места у старој грчкој литератури. Сапфо и Анакреон поред Алкеја, Симонида и Пиндара негују љубавну лирику. Старо доба у љубави је само налазило топлину осећаја, и погато она није била згодна за анализу, њу су у старо доба изучавали као трагичну последицу у драми, која се може нехси пут и догодити. У александриској се литератури све мења и обрће: љубав захвата епопеју и оду, идилу и роман, епиграм; не треба пропустити да се нарочито истакне, како је у Аполонијевој поеми много више места уступљено љубави но и којему другом предмету. Ова варљива оптика сматра л.убав као велико питање у животу и сав труд песнички и свуколику радозналост читаочеву концентрује искључиво на овом предмету. Да се ова радозналост и даље напрегнутом одржи, разуме се, није доста износити само љубав у њезину пароксизму, износити ту опијеност осећаја, тај бич и за људе и за богове. Потанко проучавање сентименталних заплета тражи да се иде све даље и даље у откривању и да подстакне књижевника да уноси све новије и новнје ствари. Тако се разликују ниансе, износе и претресају проблеми, изумевају нарочити догађаји. А пошто је много лакше говорити о љубави него ли се заљубити, проживети љубавним осећајима, и пошто је готово немогућно како треба о љубави говорити, не знајући за овакве осећаје — ова је галантерија просто производ ума и маште. 0 таквој се љубави може разговор водити у разиеженом, блазираном другатву, којему т није доста невина галантерија. Ту је, у овој доколици, у изнемоглости, у искварености укуса александрискога другатва, клица одвратном либертинству, моралној распуштености. Оно што је необично и претерано само могаше очувати пажњу блазираних читалаца, с тога писац то и пази, само у том се правцу изоштрава дух његов, то га гони да тражи све ново и непознато. Простота и природност, као нешто свакому познато немају вредности. У бизарном лежи спас, и оно се тражи пошто по то. Беседници и учитељи беседнипттва изналазе предмете, који изазивају неверицу, толико су противни здравом разуму ; писци романа иду за излиганим заплетима, апсурдним интригама, неочекиваним сукобима, познанствима и театралним изненађењима. Претеривање у стилу нарочито је добродошло књижевности из доба назадовања. На безбројно много начина биће речи обртане и окретане, свакојако употребљаване. Дотле су узимане за исказивање мисли, за описивање осећаја, за излагање факата; сада ће се — на супрот природној им намени — надметати с пластичким уметностима: биће узете за сликање и вајање. Опис ће постати писцима без мисли и осећаја, право утецигате. Траже се речи, које су већ изишле из употребе, и цене се као драго камење; смело се здружују речи, које никако не могу ићи заједно; налазе се ретки епитети, који пре никако и нс беху уочавани. Класична Фрнза бешс организам, у чијем сваком делу ирема послу (функцији),