Nova iskra

БРОЈ 8,

#|и- Београд 16. авгуета 1900. год. -м#-

ГОДИНА II.

ЛУТРИЈА СУВРЕМЕНА ПРИЧА (в^ДИЗУ ИСТИМЕ) написао 5. К- №■

Новко СтарчсвиК из Нерадинца двадесет година играо је па лутрији, бсз среће. За ових двадесет година срећа је двадесет пути догонила близу њега, али није долазила до њега. Двадесет пути Новко ,је шкргутпуо зубима и опсовао ружпо и њу и сие што му је на језик дошло. А мало после тога ионово се предавао нади у ново извлачење. А било је довољпо разлога да се срећа и на њега насмеје Свагда се усрдно молио Богу, свом породичпом патрону Св. 1аор])у и свима светитељима да му у томс помогну. И кад је легао и кадје устајао са усана му је прво излетала молитва: „Боже милостиви и свемогући, свети Ђорђе крсно име моје, и сви свети Божји угодници, м.олим вам се : сачувајте и заклоните ме од сваке беде и невоље, помозите, обрадујте и овеселите." Ово : „обрадујте и овеселите" изговарао је нарочитим нагласком, као: да се не пречује. А кад сс извлачење лутрије примицало близу, онда је горњој молитви додавао још: „да на овом вучењу лутрије добијем главни погодак." Новко је веровао да толике молитве његове неће остати ненаграђене. Шта је пути већ правио расноред са оним новцем који је желео на лутрији добити ! Свакој ситној пари нашао је лепо место. Ништа није остало иепредвиђено : ни ново сребрно кандило пред иконом Св. Ђорђа; ни поклони неким црквама и манастирима; ни добротворни прилози хуманим друштвима, да му се кроз њихове хвале нронесе име на четири стране света. Све је то било уна-

пред смишљено и уређено, да се не мора човек око тога мучити онда, кад треба сву пажњу своју да збере при пребрајању тога толиког новца. Па онда.... Ово може да изгледа некоме смешно а није. Новко је имао готов план и о томе, како ће да наплати погодак лутријски. Шта ту има смешнога ? Пре свега не треба човек ову своју срећу да обеси о велико звоно, ако не другог чега ради, оно да не чују порезници. Затим: зар је био само један случај, да се какав угурсуз користио у оваким приликама срећом некога безазленка? На пр. игра човек па лутрију а, рецимо, не живи у ономе месту где се ова извлачи. Деси се па човек добије, а не зна да је добио. Наједаред искрсне у његовоме месту, што но веле као да је из неба пао, какав странац. — Шта ће тај ? — Па купује лутрије. Кад их овако купује кажу срећне су, па их зато плаћа више но што вреде. Отуд-одовуд па превари човека, откупп од њега лутрнју а овамо она на последњем извлачењу добила грдпе паре. Слушао је Новко за то, и Бога ми, није га било лако нреварити. Зато је он благовремено и направио план о свему : и о паплати и о распореду новца^ ако би т. ј. добио, као што се надао. Но, као што је речено, за двадесет година није добио баш ништа. А кад је среКа тако мало пажљива према човеку он је и омрзне. Мрзећи је, он је, мало по мало, губио наду. Губећи наду, Новко је ирестао да се онако марљиво моли Богу, Светоме Ђорђу и осталим Божјим угодницима. У место тога обично ихјепосле извлачења псовао. Почео је да заборавља на оне лепо смишљене планове и сећао их се као кроз маглу. До душе, на случај добитка он би их се сетио до ситница, али без овога омрзло га је да то понавља у памети .... После двадесето-годишњег играња, севнула је у Новку још једаред и жеља и нада за главним поготком. То је било у очи самога једпог извлачења лутрије.

МАРК ТВЕН. АМЕРИЧКИ КЊИЖЕВНИК