Nova iskra

СТРАНА 372.

Н 0 В А И С К Р А

БРОЈ 12.

бити. Он веровагае у даљи душевни живот и једнако се питаше: где ли би могла бити његова драга ? Вигае пута причао ми је, да му се сво чини као да је види крај себе, и као да јој ослушкује неки унутарњи глас који говори његовој души. Иокушавао сам да га одвратим од тих мисли које ми се чињаху опасне за његово дудаелно стање. и држах да неће вигае на то помишљати, докле га тог јутра не видех тако жалосног и узнемиреног од привиђења. Он ми причаше како је јутрос, око.два сата, баит кад је на телескопу испитивао један предео Кумовске Сламе, некако уклонио својим дурбином лепу звезду Лабуда, па се зауставио на другој, два пут дивнијој звезди Албиреу, састављеној из два сунца: једног жутог као злато, а другог зеленог као сафир. У тај мах, кад је кушао једну врло јаку сочивку на плавоме супцу, и кад се припремао да га посматра на спектроскопу, а нарочито да му проучи чудновату светлост, осети да му се очи печим засенуше, што је с почетгса приписивао јакој светлости звездиној, а у исти мах осети и мали удар електрике. Он ипак продужи посматрање и удеси спектроскоп на дурбину. Али било због заморености ове ноћи у посматрању, било пак да је по себи дошла потреба одмарања, он се посади на велику столицу, у којој се по који пут, због дугих посматрања, испружимо, и заспа у један тренутак. Зраци месечеви, пролазећи кроз отвор кубета, градише неку лаку ваздушну прашину плавкасте светлости која је мило падала на справе, глобусе и мапе. Он хтеде устати да извргаи своје спектроскопско посматрање — кад, сасвим близу себе, угледа, својим рођеним очима угледа, где стоји његова др&га, месечином осветљена, и у исти мах осети да је прикован за столицу неком вишом магнетском силом. Али, ја дајем реч АнДР е Ј и > и ево °Д речи до речи што ми он причаше. Дора стојаше преда мном. Над њом светљаше Албирео. Моја драга беше још много лепша но пређе, идеална и као сва прожста небесном светлошћу. Мој први утисак беше страх. Нисам се бојао ничега, али ипак осетих да ме нека ледена језа пробија од пета до главе. Ја остах испружен у својој наслоњачи као да ми тело беше од самог олова. Она не приђе к мени, а и мени ,у почетку изгледаше, као да не желим прићи к њој. Она ме нежно погледа својим великим нлавим очима, које једнако отворене очекиваху неко ново изненађење, и са живошћу рече ми : „Зашто не.долавиш? Ја те очекујем. Ми љубав писмо још ни познали!" Н>ен глас беше исти као и пређе, и тек што га чух, а лривиђење изгуби свој необични облик и поста тако рећи природно. На овако благи прекор, на ову тугу, на ову исповест, св^ часовд наше среће оживеше преда мном; и наши заноси тако , страсни, и наша узбу1јења тако драгосна, и наши пољупци без краја .... све ове чаровите слике, што, у један мах оживеше у моме мозгу, лрожимаху ме жуњом велике радости, те се не могах уздржати да јој не одговорим: „Како? Ми нисмо љубав познавали?" — Збиља не, одговори она. Ми је само грубо осећасмо. — Ох, али како заносно! — Јест, за земљу. Али овде . . . каква разлика! — Где овде? — У систему сунца плавог Албиреа". Она ми достави, како обитава тамо у кругу неке врсте анђелског света. И тек што је саслушах, учини ми се да и ја живим с њоме њеним новим животом. То не беше више смрт, то беше живот. Ја сам био с њоме као и пређе. „Јест, рече она : каква разлика између љубави овдс и оне коју уживасмо на земљи!" Признајем да јс ова изјава непријатан утисак па мене учинила. „Како ти то знаш? повиках жацнут неким чудиим и изненадним повратком љубоморне жаоке. — Будала, једнако будала! одговори она својим божанственим осмејком: љубоморан и са мртвом ! -— Али ти пиеи .мртва, пошто ми говориш о љубави, и пошто тврдиш да осећаш радости на земљи незнане. Не, ја нисам љубоморан. Али ја те једпако љубим. „Е, добро, ја сам у стању да паметно говорим. Изјасни се". — На земљи имадосмо само пет чула. Вид, слух, мирис, пипање имају свој удео у нашем орећању, ма да права љубав обитава поглавито у привлачењу једне душе ка другој. Ми имађасмо само пет чула, па и само четири. — Па имаш ли ти сада више ? — Седамнајест. Ја ти понављам, очекујем те. Између ових седамнајест има једно, које надмашује сва остала, које вреди за све, и које се по себи може назвати чуло љубави. — То ј е ? И — То је електрично чуло. — У љубави игра елек трика претежну улогу, па и код земаљских створења која су тако незграпна и тако тупа. Душа је човечија поглавито биће електричне природе, која на далеко баца зраке око нашег стварно видљивог тела. Ова електрика покреће невидљиве таласе који се веома разликују од таласа светлости. — Јесте, знам, одговорих ја у математрчном смислу: таласи светлости имају тридесето-хиљадите милиметра дужине, док таласи електрике имају тридесет сантиметара. — Ја то не знадох. — Ја ипак врло добро разумем што ми кажеш да има битне разлике између множине дрхтања која рађају дејство електрике или светлости. — Ни једно од пет чула земаљскога тела не може да примети електрична таласања. Код нас, на против, то је прво чуло између свих седамнајест. Оно јемпого важније но и чуло вида. ■— За што се воли? З.ашто осећамо симп.атију или антипатију? Откуда равнодушност ? -— То је тајна коју ви не знате, ма да је она тако проста за нас, јер је непосредно осећамо својим нарочитим чулом. — Душа, која је електричне природе, разлева око себе таласања електричпа, која ви не видите, али која лт видимо. Ти можеш упоредити^ова"таласања са таласањем гласова који истичу са уздрхтане жице виолине, харФе, гласовира. ^А& о ови гласовни таласи, у своме ходу,. сусретну другу неку жицу која је у стању да уздрхти хармонично са првом, онда ће ова друга жица, и недарнута, дати глас од себе. То је један опит који