Nova iskra

јрој 6.

Година 111.

НОВА ПСЈСРА

Београд, јуна 1901. године

Довротвор — ПРИЧА нашој вароши умро је најбогатији човек, Јосиф Стојић, и то на.с .је све дубоко тронуло. Ретко ће се родити човек као што је покојни Јосиф Стојић. Он је походио цркву редовно; био је одборник у општини; био је тутор црквени ; у четири маха мачо је Фалило па да буде посланик; једне године, кад је била велика зима, дао је 20 динара на сиротињу; он никога није увредио, никога није попреко погледао, а ако је кога и тужио суду за дуг, он се лично није у то мешао већ је такве ствари обично предавао адвокатима. Па онда, како је лепо и мудро распоредио имање пред смрт. Оставио је и жени својој колико треба, и браћи и братићима и сестри и сестрићима, па чак и једноме даљем рођаку сиромаху оставио је два дуката, колико да и њега не заборави. Ето, онако велико имање какво је имао Јосиф Стојић па како мудро распоређено, тако да се овом приликом потврдило оно, да Бог зна коме даје. Лепо смо га и сахранили, онако како и приличи тако ретком човеку; његова нас је удовица лепо почастила, онако како и приличи једној тако реткој удовици; али иас све то није умирило ни утешило.

Н. Н. ДУРНОВО, РУСКИ КЊИЖЕВНИК.

Г. Јаков Јанковић, срески писар (који је узгред буди речено, остао покојнику 70 динара дужан), једнако је и одлучно тврдио и понављао ову реченицу: —■ Ми се покојнику нисмо довољно одужили! А Риста, бивши жандармеријоки потпоручник, сада општински писар, додао је на то: — Да је којом срећом покојник умро у каквој другој држави, не би чекали ни да. се охлади а подигли би му споменик. . Поводом оваквих мисли, забринусмо се сви и узесмо да смишљамо: на који би се начин могло овековечити име тако ретког човека као што је био покојни Јосиф Стојић. Нисмо се могли решити да му дигнемо споменик. Прво, што би то било скупо, а друго. што нисмо смели ником да поверимо скупљање добровољних прилога. Таса каФеџија предлагао је да му приредимо банкет и спремио је био већ јеловник, али Г. Јаков вели: то не иде. куда би се банкет приређивао мртвом човеку? И тако било је разних предлога, али ни један нисмо могли да усвојимо.

Међу тим Г. Риста, пређе жандармеријски потпоручник а сада општински писар, претече нас све мудрошћу. Он је сада, као бивши потпоручник, секретарпододбора „Стрељачког Друштва". То друштво постоји код нас већ две године и има једног председника, једног секретара и две пушке. Нема стрелишта, нико и не пуца, али свакој светковини у Ср-