Nova iskra

Број 8.

Београд, августа 1901. године

Година

јТрва &уБав (Старачке успомене)

, ма већ неколико година како живим од данао до сутра, али не од уопомена, о не, већ беспослен, без службе и посла. Утуцкавам слободно време и досаду — која по каткад постапе таква, да потпуно појмим тпта значи инглески „сплин" — читањем ; и ако је причање дупш посласгица, онда је и читање по готову, а ја у томе нисам Бог^зна какви пробирач. УЈосталом, човек треба да живи у паланци. па да то осети, јер у великом граду то се и не опажа; али и тада најодвратнији су ми романи и новеле од непознатих писаца, управо од оних који праве рекламу са самим насловима. Такве сензацијоне романе просто не читам ; не могу да их читам: свака ми таква књига изгледа као ајдук који отима паре, а њихове ауторе пе сматрам друкчије до као књижевне разбојнике. Иначе као „слободан" човек читам све што доченам, и све што књижари иуде на продају: у каФани читам дневне, а у читаоници недељне и месечне новине; па како ја све то, што прочитам, мећем — да се у Фигури изразим — у једну торбу, као кенгура своје младе, то ми се често дешава да,. причајући другоме о ономе што сам читао, свршетак једне приче мећем на почетак друге какве, и обратно. Па често пута, кад у памети премишљам о ономе што сам читао, мени многе од тих сложених прича личе на целину, на иричу или роман од

+ Мих. Илић..

каквог познатог иисца, и изгледа ми тако сложена прича лепа. Но то је ствар укуса, а о укусу се не препире, казали су Римљани. Али најчешће бива да довршим сам причу чији сам почетак прочитао, или у напред нагађам почетак каквога романа који сам узео да читам, и после неког времена ја не могу да распознам шта је моје а шта није: исто стање као у сриској литератури. Ако ми се што допада, ја поновим читање, и тада упамтим тако добро, да се дуго и дуго сећам ирочптаног, те ми тада изгледа као да сам све то сам доживео или стварао. Па и ово, што ћу сад да вам кажем, једна је од таквих прича. Питаћете: где сам је први пут читао? Не знам душе ми, а ко ће све то и да памти; па чак не умем Вам рећи ни да ли је прича истинита или није. Изгледа ми као да је и из мога доживљаја. Толико Вам могу рећи да је идеја моја, — зар Бен Акиб нпје давно рекао, да нема ништа ново иод сунцем а пошто ја то признајем, то мислим да не чиним никакав грех, ако идеју, која је стара колико и човек, обрадим на свој начин. Хоће ли то бити лепо или не. ја о томе не бринем, јер не претендујем на еФемерну славу српског књижевника. * * * Многобројни гости домаћина Н. већ се разиђоше око 11 часова; остасмо сами пас иешест интимних пријатеља. Лепа ћерка домаћинова казала је своје мишљење о тоалети са Св. Савске забаве; један коњички Официр причаше о маневрама и тркама јесењим ; журналиста беше неисцриаи о ратовању Бура са Инглезима, и напослетку разговор стаде, баш као што стаје ненавијеп сат. За све време тога разговора ћутао је само Г. проФесор К. Да би се отпочео разговор, домаћица се обрати ћутљивом проФесору.