Nova iskra

СТРАНА 312.

ИОВА 0 0 К Р А

ВРОЈ 10.

својом крви; и онда он удари свој знак на њихове груди! Јеси ли ти, мајко, икада сусрела Црнога Човека?" »А ко ти је испричао ту причу, Бисерка?" упита је мајка видећи у томе познату празноверицу своје околине. »Она стара жена што је била у углу до камина, прошле ноћи у кући где си ти била." рече дете. »Али она је мислила да ја спавам док је она то причала. Она вели да су га хиљаде и хиљаде сусреле у шуми и записали своја имена и носе његов знак на себи. Она стара џандрљива госпођа Хибинсова једна је од тих. А она стара жена, мајко, каже да је скерлетно слово на теби знак Црнога Човека и да оно сија као црвен пламен кад га ти сусретнеш око поноћи овде у мрачној шуми. Је ли то истина, мајко ? И идеш ли ти ноћу на састанак с њиме?" »Је си ли се икад пробудила па видела да је твоја мајка отишла?« питаше је Јестира. »Никада, колико се ја сећам, <( рече дете - »Ако се ти бојиш да ме оставиш саму у колеби, ти ме можеш повести са собом. Ја бих радо ишла! Али, мајко, реци ми сада? Где је тај Црни Човек? И је си ли га ти икада сусрела? И је ли то његов знак? <( »Хоћеш ли ме оставити на миру, ако ти кажем?» питаше мајка. »Хоћу, ако ми кажеш све, к рече Висерка. »Једном у животу нашла сам се са Црним Човеком ! (< рече јој мајка: «и ово скерлетно олово његов је знак!* У том разговору о"ни зађоше доста дубоко у шуму те -су били добро заклоњени од случајних пролазника. Седоше на бусен маховине. где се пре стотину година дизао горостасни грм са кореном и стаблом у вечној сенци а са главом у вишим слојевима ваздушним. Место, где седоше, беше мала долина са благим странама и поточићем по средини који тецијаше преко опалог лишћа. Дрвеће, које бејаше на обали овде онде, беше спустило своје огромне гране до саме воде те је тако заустављаше, стварајући вирове и вртлоге; док у слободном простору протицаше брзи поточић са коритом пуним шљунка и сјајна песка. А кад се поглед баци низ поток, овде онде види се одблесак светлости на воденој површини, па се наскоро изгуби сваки траг потока кроз густи шипраг и дебела стабла, или га заклони каква огромна маховином обрасла стена. И то џиновско дрвеће и гранитно стење као да хтедоше да што тајанственијим начине ток овога поточића, бојећи се да по својој брбљивости не искаже приче из срца старе шуме од куда је текао, или да не изда своја открића на мирној површини вирова. И доиста, поточић је увек даље жуборио тихим, благим, мирним али жалостивним жубором, сличним гласу детета које проводи детињство без игре, и не зна како да буде весело међу старим познаницима и догађајима тамних боја. »Ох, поточе! Ти луди, досадни поточићу! к повика Бисерка, пошто је за час ослушнула његово причање, »Зашто си тако тужан? Буди весео, а немој непрестано уздисати и јецати! <( Али је поток у своме животу међу дрветима поцрпао свечано искуство да му је било немогућно да о томе не говори, и изгледагае да ништа друго и нема да каже! Бисерка је личила на поток по томе, што је ток њезина живота истицао из некога исто тако тајанственога извора и текао кроз околину пуну тамних сенки. Али се разликовала од потока тиме што је несташно скакутала, играла и летела по своме путу. »Шта говори овај тужни поточић, мајко ? (< питаше она.

»Кад би ти знала за тугу, он би ти говорио о њој (< рече мајка: »као што говори мени о мојој. Али сад, Бисерка, чујем кораке који се приближују и шум грана које се повијају с пута. Иди и играј се, а мене остави да говорим са оним који долази (( . »Је ли то Црни Човек« питаше Бисерка. »Хоћеш ли ићи и играти се, дете? (( понови мајка. »Али не залази дубоко у шуму и пази да дођеш па мој први позив*. »Добро, мајко (( , рече Бисерка. »Али ако је то Црни Човек, зар ми нећеш допустити да га причекам и видим часком његову дебелу књигу под мишком «Иди, лудо дете! <( рече мајка нестршшво. «— То није Црни Човек, сад га већ можеш видети кроз грање; оно је свештеник*. «Тако је!» рече дете: »И гле, мајко, он држи руку на срцу! То је ваљда стога што кад је записао своје име у књигу, Црни је Човек ставио свој знак на то место ? Али зашто га не носи споља као ти, мајко ? (( »Иди сад, дете, па ме доцније запиткуј докле ти је драго", рече Јестира Прина. «Али само не иди далеко. Држи се жубора потокова <( . Дете оде певушећи даље низ поток, трудећи да дода који живљи тон његову жалостивом гласу. Али се мали поток не могаше утешити, већ и даље настављаше своју неразумљиву причу о некој тужној тајни која се догодила, или кроз плач прорицаше нешто што ће се тек догодити у хладу мрачне шуме. Најзад Бисерка, којој је било доста туге у властитоме кратком животу, реши да прекине познанство са овим плачевним потоком. Она поче брати љубичице, сасе и црвене коломбине које расту по пукотинама стена. Кад се вилинско дете уклони, Јестрина Прина учини два три корака ка стази што води кроз шуму, али оста још увек у тамној сенци дрва. Она гледаше свештеника како долази стазом сасвим сам, ос.лањајући се на гатап који бегае одсекао украј пута. Он изгледагае оронуо и ослабио; неко нервозно расположење избијаше му из очију, гато није никад била његова особина у шетњама кроз насеобину нити и у ком другом случају кад је знао да га посматрају. Сад је то било тужно видљиво у овој потпуној гаумској самоћи која би сама по себи била тегако искугаење за свачији дух. Његови су кораци били невољни, јер није налазио никаква разлога да и једаи корак сгупи даље, нити је то желео, већ би се, напротив, радовао (кад би се још чему могао радовати) да се баци у хлад најближег дрвета и да ту остане лежећи непомичан за навек. Лишће би пало по њему, и земља би се нагомилала мало по мало, правећи мали брежуљак над његовим телом, па било у њему живота или не. Смрт је сасвим поуздан полазник, те је зато не треба ни желети ни избегавати. У Јестириним очима није било другога спољњега знака, колике су биле живе и стварне патње пречаснога Г. Димесдела, осем (како је приметила мала Бисерка) што је држао руку на срцу. XVII СВЕШТЕНИК И Ш5.Р0ХИЈ&НКД.. И ако је свештеник ишао лагано, ипак је био поготову прошао, док Јестира Прина скупи довољно снаге да га довикне. Најзад јој то пође за руком. »Артуре Димесделе!® повика најпре тихо, па онда јаче: — »Артуре Димесделе!" „Ко то виче ? <( одговори свештеник.