Nova iskra

— 106 —

Ни отац, јер ои му не би дао да се туче. Ни пријатељи који су с њим пили, пошто су изгледали збуњени и чекали само прилику да га напусте. Ко је дакле с њим ? — Нико. А против њега читава гомила. Ако рани Вапору, даКе непријатељима повода за иову хајку. Ако ли сам буде рањен, казаће се да је то казна Божја за њега и за оца му. Шта то значи? Еако се нашао сам против свију, он који је једино хтео да се нроводи са свима! Од куда се међу гомилом људи деликатних, меких, бојажљивих, снисходљивих, који су се у најгорем случају склањали од њега, нађе човек прек, који му у очи кресну безобразне речи? Ако је одиста био рђав, што га остали нису опоменули? Зашто се греси младости морају завршавати трагично ? Као негда, тако се и сад, тек у очи мегдана, сети оних врата у очевој оабрици, али сад су му изгледала другачија. Чинило му се да би, кад би их отворио сад, место труба, конопца, и метле нашао — мртвачки сандук с иатписом: „Отан за самца." Мртвачки сандук с оваким натписом видео је једном пред радионицом једнога столара у Варшави. — Отан за самца! — прошапута Фердинанд. Ванимљив столар. Гостионичко канабе није се славило мекошћу. Фердинанду је глава била на ивици, а мислио је на своја кола, на којима се по некад пијан враћао кући. Кола, за седење угодна, беху за лежање неугодна исто као ово канабе. Чинило му се да је у њима, да осећа лако труцкање, чује клобарање, кас коња .. . Већ је поноћ. Друм обасјава месец који је високо одскочио. Кола дршћу и клобарају, на једанпут — стају. „Шта значи: то?" —пита Адлер у сну. „Гославском откинута рука" — одговара му неки тих глас. — „ Је л' оном што има лепу жену ?" — пита опет Фердинанд као пре на јави. „Гле како је паметан ?" — одговара онај исти глас. „Паметан? Шта је то памет?..." — мисли Фердинапд преврћући се на канабету, као да гледа привиђења. Али се привиђења не уклањају. И види, као пре на јави, гомилу људи око некога који лежи на носилима. Види му руку како стрчи на прсима, увијена крпама на којима се црне велики колутови крви. — Таре очи.. . Узалуд! Људи стоје, и носила стоје, а све је тако јасно да се на земљи чак виде скраћене сенке предмета и људи. „Ала овај човек трпи!" — прошапута Фердинанд. — „И мора умрети!" — додаде. — „Ах! умрети!" Чини му се да је он човек на иосилима, смрвљене руке, болестан, без наде, да овај страшни месец обасјава његово тело. Од куда ове мисли ? Од кад то шампањ изазива овако тужна привиђења?! На једанпут оеети нешто дотле незнано. Осети да га пешто мучи, одузима му снагу, раздире му срце, врти у мозгу. Осети да би викао, бежао, сакрио се некуда! Скочи као опарен. У соби већ мрак.

— Дођавола! Та ја се бојим!... Бојим се?... Ја?... 0 муком нађе палидрвца, просу их; дохвати једну, кресну — угаси се; другу запали, а њоме свећу. Погледа у огледало. Дице му бледо, очи подбуле, зенице необично раширене. — Бојим ли се ја? Свећа му се тресла у руци. — Ако ми сутра буде пиштољ овако скакао, лепо ћу се провести! Погледа кроз прозор. Тамо доле у сгану, нреко пута, седео је Запора за столом и непрестано писао — једначито и мирио. Тај га нризор освесги. Силни темпераменат надвлада привиђења. — Пиши ти, драгане — мишљаше гледајући судију — а ја ћу ти ударити завршну тачку. У коридору јекнуше кораци. Залупаше на врата. — Устај, Фердинанде, даћа готова! Чувши познат глас, Фердинанд се потпуио прибра. Кад би требало да скочи у провалу најежену бајонетима, оком не би тренуо. Осећао је опет снагу лава и ону махниту одважност младости, за коју не постоји опасност, нема границе. Кад отвори врата и угледа другове, од срца се засмеја. Смејао се тренутном раздражењу, привиђењима и оиоме питању: „Бојим ли се?" Не — он се иичега не боји, чак ни тога да му небески свод падне на главу. Ако није био геније, од чега је био далеко, но одважиости је био прави орао, који седи на громовима као на гранама, и смело гледа у божанско лице самога Јупитера. До сунчева рођаја пироваху другови Адлерови под његовом управом. Прозори се трешаху од смеха и здравица, а вино се морало тражити из других радња. Око шест сати из варошице изиђоше четвора кола. (СВРШИЋЕ СЕ)

— К. 3. —

ад уморно тело клоне у сну тихом да почине Кад сањиво песме звоне и кад небом месец сине, Тад ми душа а теби леће — а твој лик јој путе зрачи И сила је тајнаЈкреће: љубав што ме теби влачи. Па на твоје пада груди и заносни дах твој пије Стрепи да те не пробуди шапућућ' ти речи тије;