Nova iskra

— 108 —

Код кога би запазио искреиоет, тај би му иостајао пријатељем у добру и вду. А рђаве и људе без карактера, иераднике и беспосличаре ирезирао је и није тога крио. Млади је Адлер бивао у друштву са мрачним судијом, али никад није говорио с њим — није имао прилике. Запора га пак није ни тражио ни избегавао, није водио рачуна о њему, а у разговору са пријатељима називао га „пајацем". Људи који су били с њим у интимним односима, знали су да речи: „онај пајац" означавају младога Адлера. Искуснији су предвиђали да ће се једном Запора и Фердинанд у тесном паланачком кругу морати срести, и да ће млади залудничар чути многу грку истину. Као обично у таким стварима, млади је Адлер осећао да га Запора не трпи, те се са упознавањем није баш журио. У осталом сумњао је да Запора пише о Гославском и намеравао ја да му згодном приликом врати мило за драго. Почетком септембра био је у варошици вашар. Дошло је много племића, из неколико срезова, дошао је и Запора коме је ту била канцеларија. Посвршавао најхитније послове, покуповао што му треба и, око два сата по подне, пође у гостионицу да руча. У највећој сали затече гомилу познаника. Сви столови, намештени у један ред, застрти и окићени многим Флашама вина, већином шампањера. Спрема је обећавала необичну пијанку. — Шта је ово? запита Запора. — Да ко не даје ручак ? Опколише га познаници, а међу њима и неколико пријатеља Адлерових. — Замисли само — рече неко у смеху — млади Адлер закупио све јело и свакога, који овде уђе, моли на банкет. — Надам се да нас ни судија неће лишити свога друштва — рече један од Адлерових пријатеља. Запора га погледа попреко. — Одрећи ћу! рече. Младић,не одликујући се особитом намећу, стаде наваљивати. — А зашто, поштовани судијо ? — Зато што на ручак, који плаћа стари Адлер, могао би ме позвати само он, а баш кад би ме и он замолио одрекао бих. У разговор се умеша други пријатељ Фердинандов. — Имате ли што да пребаците Адлеру? — Мало. Стари је глобаџија, млади залудничар, а обојица су нам више од штете но од користи. Први пут се јавно мишљење изјасни овако отворено, кроз уста човека који је имао грађанске смелости. Пријатељи Адлерови умукоше, други беху збуњепи, и неколицина узеше горње хаљине с намером да напусте салу. У тај мах уђе млади Адлер са осталим својим иријатељима. Чим уђе спази оригиналног судију и, не знајући шта се десило, шану другу:

— Познај ме с њим!. . . Јамачно добро пије? — Славно! — одговори друг и одмах приступи Запори. — Каква срећа! рече. Овде Адлер даје гозбу и ви сте упали у мрежу из које вас не пуштамо. Али господа се још не познају . . . У сали мртва тишина. Сви гледају. — Господин Адлер! . . . Господин Запора! . . . — Одавно сам желео да се познам с Вама — рече Фердинанд и пружи руку. — Мило ми је! — одговори Запора и своју трже. Неки почеше да се смешкају. Фердинанд побледе. За часак стаде збуњен, али се поврати и на мах нромени тактику. — Желео сам да вас познам — настави — да бих вам захвалио за . . . писање чланака о моме оцу. Занора упре у њега сурови поглед. — 0 вашем оцу — рече хладно, — писао сам један једини пут, на име: председнику општине да га позове на суд. Адлер плану. — А! Онда сте писали о мени у хумористичним листовима ? Запора оста хладан. Стиште штап и одговори: •— Варате се, господине. Писање по хумористичним листовима оставио сам младим беспосличарима који желе да се прославе ма на који начин. Адлер већ није госнодар од себе. — Ви ме вређате! — На против. Чак нећу одрећи ни ваше последње тврђење, да вас не бих увредио. Изгледаше да ће раздражени младић кидисати на Запору. — Ви ћете ми дати задовољења! — Врло радо. — Али одмах! — Морам прво да ручам, јер сам гладан. У осталом кроз један сат бићу вам на услузи — одговори Запора хладно. Затим поздрави главом неколицину иријатеља и полако изађе из сале. Гозба, коју је приредио Адлер, прође доста невесело. Многи гости одоше пре ручка, остали су се силом веселили. Али зато је Адлер био иеобично расположен. Прва га чагаа умири, остале охрабрише. Био је задовољан што има двобој, па још са Запором! — и ни за часак не посумња у победу. — Даћу му лекцију из гађања, па крај! — шаку једном секунданту. А у себи помисли: — То ће ми поправити положај боље но све гозбе. Искуснији авантуристи, којих пије недостајало у сали, гледајући младога дива, признаваху му смелост и карактер. — Хвала небу — рече један — и наш ће домаћин имати један чувен мегдан.