Nova iskra

— 146 —

бран и се До ^ра, али му чика Љуба и даљо доказује, да псовци смисла иема. Реши се тада Добривоје иа једно лукавство: нредаће краву за минут два чика Љуби на чување, да види шта ће он радити !. . Замоли дакле чика Љубу да предржи мало краву, док он не сврпш неки хитни посао. Чика Љуба пристане, а Добра отиде у кукурузе и сакрије се, па очекиваше: шта ће бити! Чује Добра у кукурузима како Љуба говори крави: „Не, Милавка, не; није лепо да крадеш; ево ти траве доста; ђаволе.... [па јачим гласом]. Бога ми си ђаво!... [па онда још' јачим гласом:] Угурсузе један!"... При овом последљем узвику виде Добра, да се крњорога оте од чика Љубе и право оде у кукурузе да их конаби. Ипак Добра неће да се јави, да види: шта ће сад радити чика Љуба? ,. ' ; ' Чика Љуби криво што је испустио краву, а овамо Добри приметио, па иде крави и тепа јој: „На, Милавка; на!" Милавка ћути, једе и чека чика Љубу, али, чим се овај приближи, она тркне на час и духне даље у кукурузе. Опет јој се ближи чика Љуба и оиет тепа „На, Милавка, на!", али Милавка опет Фркне и побегне! Прижегло сунце познога лета, па пече и на равни, а камо ли у оном склопу од кукуруза. Чика Љуба се ознојио, дахће, а краве никако да ухвачш. И ако љут још благо виче: „Оди, Милавка, оди, сиие", па после и он окреће други лист: „Угурсузе, право има онај што те псује! ... Све ли ти законе твоје, је си ли чула?! Да ми те је само ухватити!".. . И чика Љуба, поред све своје ФилосоФије, у мало што не поче псовати као његов Добра. Но у том моменту јавља се и он, ухвати краву и чисто с победом вели чика Љуби: — А, чико, шта сад велите ?! — Онога, одговори чика Љуба: може се, може по неки пут и опсовати, једно два трипут на дан, ал' не онако једнако к'о што ти беше окупио! XII И ако сам није умео никад чувати, ипак је своје опомињао да чувају. За то им је чешће пута причао причу о богатом Американцу, што није дао да се баци ни најмање иарченце воска што се нађе у меду, него га је остављао у нарочиту зделицу. — За годину дана, онога, скупило се воска за читав долар! Другом приликом причао би им опет другу причу: о богаташу што није имао породице. Једног дана седне тај богаташ па израчуна: колико дневно може трошити, ништа не радећи, па да све своје имање до смрти потроши. А мислио је, да неће више живети од двадесет година. Рачун му се учини тачан и он по њему почне трошити. Прођоше двадесет година, богаташ није умро, али све своје имање бејаше потрошио. Да не би скапао од глади морао је просити. Смерно је скидао капу и богорадио: — Уделите ономе што се у рачуну нреварио !

XIII

Сувомразица!... Оштар северац брише, чисто леди... На пијаци стоје једнјх олако натоварена кола дрва, а нред њима бедно одевен дечко од 13 —14 година. Купци га не нуде великом ценом, јер знају да ће га хладноћа натерати да даде дрва пошто-пото, и да час пре бега жући. Али дечко и даље стоји и не да дрва јевтииије од три динара. Пролази туда чика Љуба, журећи из каване кући, и чује дечка где некоме каже цену од дрва. Погледав на иолусмрзнуто сељаче чика му Љуба виче: — Чујеш, дечко! Потерај дрва ако хоћеш за четири динара! Зачуђено сељаче пита га: „Велиш ли збиља?", а чика Љуба: „Озбиљно! Потерај, ако хоћеш!"... И сељаче радосно иде за њим, и сви се на пијаци чуде чика Љуби, што толико паре даде за онако мало дрва! Чика Љуба долази са сељачетом кући, иаређује момку да истовари дрва и положи вочићима, а дечка уводи у кућу; ту га крај ватре огреје и пошто га уверио, да му за храну неће ништа наплатити — јер се дечко тога бојао — даје му ручак, исплати му четири динара, и отпусти га да иде! Доцније је то сељаче, родом из Буковице, увек и с највећим поштовањем скндало капу, видећи чика Љубу гдегод у вароши!

15. марта 1902. год. Ваљево.

проф . Ж. М. РомановиЋ

Фирмили]ан Скопаљеки Лт р о п о л и т

% ОУ очекивању свечанога посвећења Господина Фирмилијана за митрополита Скопаљског, доносимо његов лик и ове врсте о његову животу и раду. Архимандрит Фирмилијан администратор Скопске Митрополије родио се у Шапцу 1852. године. Родитељи Господина Фирмилијана били су сиромашни, но су га ипак лепо школовали. У Шапцу је Димитрије (Фирмилијан) свршио основну школу и полугимназију. Затим је провео 4 године у трговини познате у Шапцу и хваљене трговачке куће Топузовића. 1869. године, у жељи за богословском науком, Димитрије се у манастиру Петковицп закалуђери и добије име Фирмилијан. Тадашњи Еиископ Шабачки Мојсеј узме га одмах (у марту 1869. г.) за свога ђакоиа а на јесен прати га у богословнју где је био кроз све време школовања одличан ђак. Из богословије оде ђакон Фирмилијан у Златни Праг, где је на уииверзитету свршио прву годину Философије с одличним колоквијама. Тада га српска влада избере за државнога благодејанца најпре у патри-