Nova iskra

— 155 —

— типови еу, које Гогољ воли, или боље, које на сваком кораку гони својим пецкањем и сарказмима" (стр. 1108). Одбија од њега (Гогоља) малорускж сепаратизам и мисли, да је ие само беспристрастан, него и сувише оштар нрема свему, што је предмет његова посматрања и жали „што и Гогољ није био такве среће," да као Пушкин нађе ,,у неком старом обиталишту дивну Татијану" (Тамо). После овог општег погледа на Гогоља као на писца, прелази посебице на његова дела, те нрво говори о повелама, радовима првог и другог периода књижевног му развитка: „Мени се чини, да ту видим иеку неизвесност код писца, видим га где тражи, готово пипајући, жаир коме га позива карактер његова талента, који он још не познаје" (стр. 1141), помиње као угледе: му Валтера Скота, Шамисоа и Хошмана, и вели, да је „боље доцније учинио, кад је ношао путем, ког је сам себи прокрчио" (Тамо). За „Тарас Буљбу" каже, да је „живосиа и тачна слика запорошких обичаја." А саму књижевну обраду ове приповетке овако критички обележава: „Гогољ је његове Вапорожане изнео у сликама са бриљантним колоритом који се допадаше и са своје чудноватости, али се често врло јасно види, да их није са природе копирао. Осим тога, ове слике обичаја уоквирене су у тако тривијалну и чудновату басну, да изгледају врло јадно на тако рђавом месту — и најпрозаичнија легенда вредила би више, но ове мелодрамске сцене пуне тужних догаЦја, глади, вешала итд. У кратко види се, да се писац налази на трошном терену; понашање му је чудновато, а стил његов са непрестаном иронијом чини — те је још теже читати ове жалосне приче" (стр. 1143). За тај начин књижевне обраде вели, да је много бољи у „Ви-у" или гномском (земаљских духова) краљу, „историји пуној чаролија". „Историја једнв будале ') је уједно и сатира на друштво и сентиментална прича и медицинско-законска студија поремећене човечије главе" (стр. 1144). Али и ако вели да је прича добро изведена, изјављује да му се не допада тај жанр и да је лудило једна од несрећа, које дирају, али које су одвратне: „Вез сумње, сваки ће писац бити сигуран, да ће произвести е®екат, кад унесе будалу у свој роман. Он покреће жицу која је увек осетљива; али и средство је обично, просто, а Гогољев таленат као да није морао као други арибегавати таквим тривцјалностима. Будале треба оставити почетницима, заједно са псима и личностима, које морају произвести е®екат — лепа заслуга измамити сузе вашем читаоцу тиме, што ћете пребити шапе каквој нудли" (Тамо). — Снмпатично говори о приповеци „Стара породица" („Стари свет") и у кратко препричавши њену садржипу, овако јој обележава књижевну обраду и естетични успех: „Човек мора и да се смеје и да плаче читајући ову дивну новелу 2 ), у којој је вештина приповедачева сакривена под безазленост приче; — све је истинито, природно; нема ни једне једине ситницо, која није дражесна и која не доприноси општем е®екту" (11441145). — За тим прелази на најзнатније дело Гогољево „Мртве душе", роман: „који. је грдног успеха имао у Гусији и који је — врло верна слика провинцијских обичаја у овој земљи" (стр. 1145). Објаснивши: друштвеии ред, који је владао у Гусији пре ослобођења мужика, а против кога и јесте управљена сатирична жаока овога романа, препричао му је садржину и ставио га је, према главном јунаку, протуви - варалици Чичикову, и његовој

х ) У српском преводу: (( 3аписниди сишавшега с ума )} . 2 ) У иреводу стоји (( новину», што сматрамо као штампарску грешку.

радњи у ред пикарских') романа. За тим критички оцењује главни предмет овога романа и казује му књижевне врлине и особитости овим речима: „Не узимајући у обзир, што је предмет одвратан, главна је мана овог Гогољевог романа, што се јако греши о истинитост. Ја знам, да ће ми се рећи, да писац није сам измислио свога Чичикова и да се од неколико година воде шпекулације са мртвим душама у толиком степену, да су предузете законске мере, како се не би више обновила таква лупештва; али напротив мени не изгледа шпекулација невероватна, но начин којим се опа води. Таква трговина може се водити само међу лунежима, и Гогољ чини, те она постаје немогућа, стављајући само у додир — свог главног јунака са провинцијским глунацима. Какав се појам може добити о једном човеку који тражи да кунује мртве душе? Осим да није луд или да намерава да изврши какво лупештво — крађу. Узалуд што је он из нровинције, само се може двоумити између тога двога, а ако би се свршила погодба, он мора на сваки начин бити лупеж. Међутим изузев ову ману главне нејасне иоставке, види се даје вешта рука извела ону иодробност — детаљност и слике обичаја. Јака вештачка моИ огледа се у оном изнашању тако разноврсних и тако дивно насликаних сцена, које су свуда на један истиначин ситуиране" (1203—1204). И пошто је изнео у преводу једну главу из „Мртвих душа", епизоду Чичиковљеву са Коробочком, да би своје читаоце упознао са начином Гогољевог писања, прелази на „Гевизора": „Као год „Мртве душе" тако је и „Гевизор" жестока и заједљива сатира, преобучена у површну веселост, или јога боље, сурову бушонерију, која нас у нечем нотсећа на АристоФана" (стр. 1381).*) 0 главном предмету, смеру и успеху ове комедије у Гусији, и како би она прошла у Француској, ево шта вели: „У Француској где се над чиновницима врши пажљиви и строги надзор и где шта више на њих мотри страшан судија — штампа, ова би комедија била сматрана као каква пашквила, не би ништа вредила и не би ничију пажњу привукла. И ако је она примљена у Гусији са особитом хвалом, ипак ја мислим да не треба отуда извести, да је слика коју она представља жалосна истина. Ту се Гогољ само свети злоупотребама. Мало је стало до тога, какво је он оружје употребио, само кад је снажпо и где треба ударио — публика је била задовољна. Утисци овога комада не би у Паризу били исти као у Москви. Француски читалац не би лако могао схватити пишчеву веселост, веселост у самој ствари јадну — жалосну, — и зачудио би се, што тгисац хоће да произведе смех лупежима, које би требало предати кривичном суду. Узалуд што је злочинство смешно и што производи смех, кад оно код сваког поштеног човека мора побудити негодовање, а ја не знам, да ли комички писац треба да тежи да побуди [то] осећање. С друге стране треба знати, да је писцу све оружје перо, а Гогољ јо овде употребио све оно што и Аристо®ан да би изгрдио на бини Клеона" (стр. 1331 —1132). Препричавањем садржине и навођењем месга из појединих чинова, 3 ) завршује Проспе Мериме овај свој критички претрес Гогоља. У том је чланку Гогољ најбоље обележен као писац и одређена уопште и по&кбице књижевна вредност његових дела. (свршиће се) Момчило Иваник

г ) Лупешких или неваљалачких,. од шпанске речи р 1 с а г о. Ове врсте романи беху некад врло омиљени у Шпанији и Фраицуској.

2 ) Преводилац је у ово разлагање пишчево уметнуо оно, што је Гогол. сам писао после прве представе свога (( Ревизора» из (( Страже» за 1879. св. за Фебруар.

3 ) Преводилац, под напоменом каже, да те наводе узима из Ж. Јовичића[?] превода у ( (Стражи и за 1878. и 1879.